Kosovski postizborni čvor oko formiranja nove vlade sve više liči na Gordijev, a da li će ga preseći mač Ramuša Haradinaja ili Aljbina Kurtija, znaće se do 10. jula, kada će biti saopšteni konačni rezultati vanrednih parlamentarnih izbora.
Ono što se izvesno zna jeste da Besim Hoti iz „koalicije mira“, treći kandidat za mandatara, sasvim sigurno neće biti vlasnik premijerske fotelje.
Dakle, borba se za sada vodi između Kurtija i Haradinaja. I jedan i drugi tvrde da imaju većinu za formiranje vlade, ali opet, ni jedan ni drugi ne otkrivaju ko im je rekao „da“. Po zakonu, tzv. predsednik Kosova Hašim Tači trebalo bi Haradinaju prvom da dâ mandat za formiranje vlade, jer je sa svojom koalicijom dobio najviše glasova.
Ako Haradinaj ne bude uspeo da sakupi glasove, Tači će mandat dati drugoplasiranom — Kurtiju.
ZSO pusti san
Ono što, međutim, ne pravi bitnu razliku među potencijalnim kandidatima za novu vladu Kosova jesu sledeće stvari: svi su za formiranje vojske Kosova, a protiv su Zajednice srpskih opština i nastavka briselskog dijaloga po sadašnjem modelu.
Drugim rečima, među ponudom koju albanske stranke imaju za Srbe na stolu nema ništa. To što su Srbi na izborima osvojili 10 poslaničkih mesta u kosovskom parlamentu, devet mesta pripalo je Srpskoj listi, i jedno mesto SLS-u, stranci Slobodana Petrovića, ne mora automatski da znači da će oni i biti u budućoj vladi Kosova, jer kosovski ustav predviđa poziciju za srpsku manjinu u izvršnoj vlasti, ali ne insistira na tome da ti srpski predstavnici moraju biti deo parlamenta, to jest da su prošli kroz izbornu proceduru, već jednostavno da su — Srbi.
Takva pozicija za Srbe koji su učestvovali na izborima je više nego nelagodna, ali za albanske stranke i više nego pogodna, jer mogu da oforme parlament koji će moći da ima većinu za donošenje odluka, a koja neće zavisiti od srpskih glasova, dok bi sa druge strane u vlasti imali Srbe kao pokrivalicu pred zakonom i ustavom Kosova.
Faktički, jedini problem koji buduća vlada Kosova pred sobom može da ima jeste kako nastaviti dijalog sa Beogradom što od nje zahteva Evropska unija. U tom pogledu, kako smo već rekli, stavovi mandatara se ne razlikuju bitno, ali ipak nijanse postoje.
Budućnost briselskog dijaloga
U tome kako rešavati „srpsko — beogradsko pitanje“ najdalje, ali najjasnije je otišao lider „Samoopredeljenja“ Kurti. On je u programu od sedam tačaka veoma jasno predstavio kako rešiti, pre svega, srpsko pitanje, ali je izneo i svoj stav o formiranju vojske Kosova.
Kurti je saglasan da je potrebno formirati vojsku Kosova, ali ne pod okriljem NATO-a, već kao partnera Alijanse. Njegov stav je da Briselski sporazum iz 2013. godine treba dati na razmatranje Venecijanskoj komisiji. Za ocenu validnosti sporazuma o formiranju ZSO od 25. avgusta 2015. godine, koji je potpisan u Briselu, smatra Kurti, treba formirati parlamentarnu istražnu komisiju koja bi trebalo da razmotri i proceni sve trenutne sporazume potpisane sa Srbijom.
Kurti takođe ocenjuje da bi trebalo precizno definisati šta tačno znači floskula „normalizacija odnosa između Beograda i Prištine“, kao i da bi pregovore u Briselu trebalo nastaviti u pravcu da „Kosovo ne bude predmet pregovora, već učesnik dijaloga“.
Ono na čemu Kurti insistira, ali i čemu posvećuje najviše pažnje u svom planu od sedam tačaka, jeste da dijalog treba pre svega povesti sa Srbima sa Kosova i Metohije i kosovskim Albancima, sa akcentom da etničke manjine na Kosovu treba da uživaju svoja prava po evropskim standardima, a ne po nekim lokalnim pravilima koja propisuju iz Beograda.
Šta sa vojskom?
Za razliku od Kurtija, Haradinaj još nije stavio na papir, bar ne na uvid javnosti, koji su njegovi konačni stavovi o svim tim pitanjima.
Po Haradinaju, vojska mora biti deo NATO-a od samog formiranja. Zajednica srpskih opština može da bude formirana, ali po odredbama koje je preporučio ustavni sud Kosova. Drugim rečima, to treba da bude asocijacija, to jest nevladina organizacija koja ne bi imala dodirne tačke sa Beogradom, osim kao kontakt matice sa „dijasporom“. Haradinaj je u izbornoj kampanji bio tvrd po pitanju da je briselski dijalog završena stvar.
Međutim, posle izbora je u više navrata izjavljivao da bi pregovore trebalo nastaviti, ali samo o modelu za priznanje Kosova od strane Srbije.
Ima li za Srbe razlike?
Stefan Filipović, politikolog sa Kosova i Metohije, za Sputnjik kaže da su albanske stranke na Srbe do sada u političkom sistemu na Kosovu gledale kao na jedan „formalizam“. Dakle, kako kaže, kao na jedan proceduralan pogled na participaciju Srba koja je samo trebalo da zadovolji ustavne i zakonske forme.
Takvo ponašanje albanskih političkih subjekata prema Srbima do sada je bio uzrok i više političkih kriza na Kosovu, dodaje naš sagovornik.
„Sada posle ovih izbora ne možemo sa sigurnošću da znamo niti da tvrdimo kakav će biti odnos albanskih stranka prema Srbima na Kosovu. Jedina nova stvar koja se pojavila jeste Kurtijeva ponuda Srbima na Kosovu na neku vrstu unutrašnjeg dijaloga sa Albancima. Po mom mišljenju, to ne mora da bude deo dijaloga Beograd-Priština koji se odvija u Briselu. Naravno, Albanci bi se obradovali amputiranjem Beograda iz čitave ove priče, ali na neki način mogu da postoje pozitivni aspekti direktnog dijaloga kosovskih političkih predstavnika sa srpskim narodom“, veruje Filipović.
On kaže da bi za albanske zvaničnike bilo korisno da dođu u srpska sela i pogledaju Srbe u oči i da iskreno i ozbiljno porazgovaraju o problemima koje imaju i koji su ogromni. Tek onda treba sesti i videti kako rešavati ključna politička pitanja, zaključuje naš sagovornik,.
Više o aktuelnim kosovskim temama pročitajte ovde.
