Javnost bivše Jugoslavije upoznala je bivšeg brazilskog predsednika Lulu da Silvu prvi put krajem osamdesetih godina prošlog veka kroz serijal o Latinskoj Americi čiji je autor bio Omer Karabeg.
Od tog doba mnogo šta se promenilo. Ne postoje ni Jugoslavija, ni RTB, a Lula, ovenčan slavom najpopularnijeg svetskog političara, kako ga je nazvao bivši američki predsednik Barak Obama, osuđen je prošle srede na kaznu od devet i po godina zatvora zbog korupcije.
Lulin slučaj deo je velike antikorupcijske akcije poznate pod imenom „Operacija auto-pranje“ koju vodi sudija Serhio Moro, i nekoliko moćnih i uticajnih brazilskih političara već se našlo iza rešetaka.
Sudija Moro dozvolio je Luli da ostane na slobodi tokom trajanja žalbenog postupka, verovatno shvatajući svu ozbiljnost situacije ukoliko bi najpopularnijeg i najuticajnijeg brazilskog političara u istoriji te zemlje odmah zatvorio.
Moro optužuje Lulu da se nalazio na čelu kriminalne grupe koja je iz brazilske državne naftne kompanije „Petrobras“ izvukla oko 2 milijarde dolara. Ova državna kompanija, prema šemi koju je Moro predstavio, dodeljivala je unosne ugovore građevinskim kompanijama, koje su u „znak zahvalnosti“ isplaćivale sume novca političarima i partijama okupljenim u Lulinu koaliciju.
Posmatrači upućeni u slučaj kažu da se iz dokaznog materijala ne vidi jasna uloga samog Lule u celoj aferi. Na videlo je, međutim, isplivalo da je jedna od firmi koju je angažovao „Petrobras“ Luli poklonila stan na obali mora vredan više od 700 hiljada dolara, što on nije prijavio.
Da je Lula nevin potvrdila je krajem maja i ugledna međunarodna revizorska kompanija KPMG, koja je upravo na zahtev sudije Moroa izvršila ekspertizu i, na osnovu revizije perioda između 31. decembra 2006. i 31. decembra 2011, zaključila da nema dokaza da je Lula umešan u korupciju.
Lula od početka istrage u martu prošle godine tvrdi da je nevin, a posle presude sudije Moroa deluje još borbenije nego pre. Na dvesta šezdeset strana presude, sudija Moro nije izneo nijedan dokaz kojim se potvrđuje njegova krivica, rekao je dan posle izricanja presude, na konferenciji za medije u sedištu svoje Radničke partije u Sao Paulu.
„Biće razočaran svako ko misli da je ovo Lulin kraj. Sačekajte, jer niko ne može da objavi moj kraj osim brazilskog naroda“, rekao je Lula, koji je pre presude nameravao da se kandiduje na predsedničkim izborima koji Brazil očekuju naredne godine.
U istraživanjima javnog mnjenja njegovo ime je isplivalo kao najverovatnije da osvoji naredni predsednički mandat. To je pokazatelj da mu popularnost nije nimalo opala, uprkos intenzivnoj kampanji protiv njega, njegovih saradnika i njegove partije koja se u Brazilu sprovodi već godinama.
Lulinu reputaciju kao neprikosnovenog lidera siromašnih Brazilaca nisu mogli da okrnje ni protesti protiv njegove naslednice i bliske saradnice Dilme Rusef, koja je smenjena sa mesta predsednice Brazila i takođe optužena za korupciju.
Lulina harizma potkrepljena je onim što je učinio za Brazil tokom svoja dva mandata na mestu predsednika (2002-2011), preobrazivši Brazil, umanjujući socijalne razlike u zemlji poznatoj po veoma dubokom jazu između bogatih i siromašnih. Ekonomisti procenjuju da je oko trideset miliona Brazilaca izvučeno iz ekstremnog siromaštva tokom godina Lulinog predsedničkog mandata.
Sa druge strane, Lula je čovek čija biografija služi kao primer pripadnicima brazilske radničke klase. On je prvi predsednik Brazila koji je odrastao u siromaštvu. Kao desetogodišnjak, umesto da pohađa školu, prodavao je grickalice i čistio cipele na ulicama Sao Paula.
Sa četrnaest se zaposlio kao radnik u fabrici auto-delova, gde je za mašinom izgubio mali prst na levoj ruci. Nacionalnu slavu počeo je da stiče kao sindikalni vođa tokom sedamdesetih, kada je pozvao radnike u prve velike štrajkove protiv vojne diktature.
Ugled nikada nije izgubio, čak ni kada je, sredinom osamdesetih, izabran za člana brazilskog Kongresa (parlamenta). Brazilskim radnicima i sirotinji ličio je na nekoga poput njih, više od bilo kog drugog političara — na nekoga ko živi u faveli i ima iste navike kao i oni.
Tako je delovao i u intervjuu sa Omerom Karabegom. Lulina tadašnja pojava, u farmerkama i beloj majici, baraka, očigledno u radničkom delu grada, koja je tada bila sedište Radničke partije, cela atmosfera i kritički stav koji je Lula zauzeo prema režimu tadašnjeg brazilskog predsednika Koljora de Mela, prvog demokratski izabranog posle dvodecenijske diktature, ukazivalo je na to da je Lula deo radničke klase Brazila.
U tri neuspele predsedničke kampanje, pre nego što je pobedio 2002, Lula je obećavao da će se boriti protiv korupcije koja je brazilsku elitu činila sve bogatijom, a siromašne još siromašnijima. Međutim, kada je došao na vlast, odlučio je da igra unutar sistema, praveći kompromise sa političarima stare škole i moćnim porodicama koje su svojevremeno podržavale diktaturu.
Tako napravljen sistem omogućio je da svako od svakog ponešto nauči — političari stare škole i moćne porodice da je moguće da i dalje ostanu bogati i moćni uz umanjivanje klasnih razlika, a političari Radničke partije kako se biznis koristi za finansiranje političkih kampanja.
Mnogi u Brazilu slave presudu Luli, smatrajući da je on jednako korumpiran kao i drugi političari i kriveći Radničku partiju za trenutne teškoće brazilske ekonomije.
Luline pristalice, međutim, veoma glasno izražavaju svoje neslaganje sa presudom i pozivaju na proteste protiv, kako kažu, političkog progona svog lidera.
Međutim, kako tumačiti to što se i sadašnji predsednik, desničar Mikel Temer nalazi pod sudijskom istragom? Pod istragom se, zapravo, nalazi osam ministara, 71 član kongresa, pet bivših predsednika i glavni kandidati na predstojećim izborima.
Jedna od teorija bliska Lulinim pristalicama je da su korporativni mediji, koji su imali veliku ulogu u kampanji protiv Dilme Rusef i njenoj smeni, kao i sudija Moro, obrazovan u SAD, deo neoliberalnog plana za ukidanje socijalnih davanja koje je uveo Lula.
Nakon ukidanja socijalnih programa, zemlju bi, prema tim tvrdnjama, trebalo otvoriti međunarodnom kapitalu — takvi ekonomski interesi ne vezuju se samo za jednu stranu, već biraju grupu koja će im najuspešnije isporučiti ono što žele.
Današnja brazilska politička scena, u kojoj su svi uticajni političari pod istragom ili u zatvoru, bez presedana je, ne samo u istoriji zemlje već i kontinenta. Lula namerava da se i dalje bori i da obori presudu donetu protiv njega. Pitanje je hoće li zbog toga imati vremena i mogućnosti da se kandiduje na predsedničkim izborima na kojima bi verovatno pobedio.
Ono što je sigurno jeste da će se, ukoliko se pokaže da je Lula zaista kriv, celokupno njegovo delo srušiti kao kula od karata, a brazilski radnici i siromašni izgubiće svaku nadu u bolju budućnost. Biće to veliki udarac koji će pokazati da je u današnjem svetu nemoguće da postoji neokaljana ličnost koja svojom moralnom snagom gura jednu zemlju napred.
