Pobednik prvog sastanka Putin—Tramp je ruski predsednik, to je bila neka vrsta svetskog spektakla. Ali postavlja pitanje s kim ruski predsednik treba da razgovara i da li je američki kolega prava adresa, jer je odmah po njegovom povratku u SAD Bela kuća nastavila staru politiku prema Rusiji — vojnog opkoljavanja, kaže za Sputnjik istoričar dr Miloš Ković, vanredni profesor na Filozofskom fakultetu.
- Šta Tramp radi
Da li je onda Tramp uopšte dorastao ulozi predsednika SAD?
— Tramp se bukvalno tetura pod udarcima te takozvane duboke države i napadi dolaze iz medijskog establišmenta koji je tesno povezan sa univerzitetskim svetom, a postoje i obaveštajne strukture. Iz svega toga američki građani, uključujući i njega, ne mogu da se iščupaju. U međuvremenu je i Tramp počeo da govori o mešanju Rusije u američke izbore, ali podsećam da se SAD mešaju unutrašnje stvari svih zemalja sveta. Za vreme njegovog mandata ostaće zabeleženo da je Crna Gora bila uvučena u NATO, sledeća je Makedonija, a Srbi trpe ozbiljne udarce od NATO-a.
Samo nekoliko dana posle ohrabrujućeg susreta u Hamburgu, Kongres SAD razmatra sankcije Moskvi, a Bela kuća ih podržava…
— Trenutno se odvijaju vojni manevri NATO-a u Bugarskoj, u Rumuniji su razmeštene „Patriot“ rakete, vojnici Alijanse su i u Ukrajini, to sve pokazuje da svetski mir u ovom trenutku zavisi od strpljenja ruskih državnika. SAD su bile spremne da izazovu treći svetski rat zbog Kube, ovo je sada samo igra živaca u kojoj Vašington sprovodi apsolutno agresivnu politiku koja vodi ka velikoj svetskoj konfrontaciji. Mislim da je NATO ulaskom u bivše sovjetske republike prešao tu crvenu liniju u odnosima sa Rusijom. Ne treba zanemariti da SAD otvoreno ugrožavaju i suverenitet i integritet i Kine, ali i Irana, i to vodi ka velikom svetskom konfliktu koji jedan susret Putina i Trampa može da ublaži, ali ne i da spreči.
U Istanbulu je održan i Svetski naftni kongres, a predsedniku Srbije je turski kolega obećao da će na jesen dovesti 150 turskih investitora. Mogu li oni da pomognu našoj ekonomiji?
— Daleko je to od rešenja problema naše ekonomije. Samo se ponavlja priča o stranim investicijama. Niko nema ništa protiv njih, ali se nameće pitanje kako i pod kojim uslovima. Šta je srpski nacionalni interes ako to nije interes naših radnika, od čega ćemo da hranimo porodice. Ne mislim samo na radničke u „Fijatu“ nego i u mikro-firmama, pa čak i na Univerzitetu. „Strane investicije“ su lepe reči, ali je to takođe i mantra koju slušamo već dvadeset godina, od koje smo dobili propalu ekonomiju i kolonijalni status u koji je Srbija zapala. Politička strana ove priče je zanimljivija, jer najavljuje nastavak saradnje Turske i Rusije i to bi moglo da donese određenu stabilnost Balkanu. Ako bi Turska prestala sa konfliktima sa Rusijom, Iran, koji je blizak Rusiji i koji je za vreme rata imao ozbiljan uticaj u Sarajevu, mogli bi da omoguće da dođe do kompromisa. Ne treba, međutim, zaboraviti da su geostrateški Turska i Rusija protivnice od kraja 18. veka do dana današnjeg i da samo postoje međufaze dobrih odnosa, ali istorija je kao kvadril, igra u kojoj se stalno menjaju partneri.
- Povezivanje regiona
Radnici kragujevačkog „Fijata“ su štrajkovali, kakav epilog očekujete?
— Zanimljivo je da se danima povodom tog štrajka niko nije oglašavao pa čak ni opozicija i to je za nju penal, što znači da se bavimo nerelevantnim temama. Kako smo došli u situaciju da radnici u Kragujevcu mogu da biraju između plate od trista evra i nule? Diže se kuka i motika na srpske tajkune i na tome se zarađuju politički poeni, ali bih se saglasio sa pravnikom i ekonomistom Brankom Pavlovićem da je Srbija u rukama stranaca. Kako smo došli do toga da smo demontirali svoju privredu, rasturili i prodali za šaku dolara ono što su gradili naši očevi i majke?
Možda nismo to sami uradili, možda su nam nametnuli…
— To je ono pitanje šta se dogodilo devedesetih pod maskom propasti komunizma i naročito pod ideološkim pritiskom antikomunizma. Ljudi su se odricali sebe i svega što su radili, primarno se stvar odigrala negde u umovima. Imali ste kombinovan pritisak razaranja Jugoslavije i SSSR-a sa ekonomskim pritiscima. Džefri Saks je priznao da nisu isti kriterijumi primenjivani za dugove Jugoslavije i Sovjetskog Saveza sa jedne strane i ostalih istočnoevropskih zemalja. To je igra koja nam je nametnuta, ali mi smo je prihvatili i sada posle 20-30 godine sklapamo krhotine razbijenog ogledala. Istoričari pokušavaju da shvate šta se dogodilo, ali nikad nije kasno da povučemo ručnu kočnicu.
U Trstu se održao Samit lidera Zapadnog Balkana. Autori ideje o novoj ekonomskoj uniji vide kao rađanje nove mini-Jugoslavije i Srbiju kao novu predvodnicu?
— Ne mogu da budem protivnik ekonomskog povezivanja naših prostora i protivnik svega što radi aktuelna srpska vlada da bih bio čovek koji je u opoziciji. Ekonomsko, ali i bilo koje drugo povezivanje bivšeg jugoslovenskog prostora je nešto što svako razuman mora da podrži ali ne po svaku cenu. Naš cilj je ekonomsko i kulturno povezivanje sa Republikom Srpskom, Crnom Gorom i Makedonijom i svaka vrsta nasilja mora biti isključena u startu. Treba na demokratski način da se razgovara o sudbini Republike Srpske i Crne Gore koja je odnedavno u NATO-u.
Koliko je Makedonija daleko od članstva u NATO-u?
— Nažalost, nije daleko, to je pitanje aktivnosti Rusije u toj zemlji i Crnoj Gori. To je ozbiljan udarac za proruske političke snage u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj. Logično pitanje je zašto je legitimno razgovarati o nacionalnim interesima Albanaca i o „Velikoj Albaniji“, a ne o istim nacionalnim interesima Srba. Što je bilo legitimno da se ujedine Istočna i Zapadna Nemačka? Ne podrazumeva se da se pitanje ujedinjenja Srba rešava sada i ovde, ali to mora da bude jedan od ciljeva srpskog naroda u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti, o takvim stvarima se razmišlja na duže staze.
- Istoričari traže istinu o Srebrenici
Da li Srbi umeju da razmišljaju na duže staze?
— Stari, dobri, disidentski Beograd iz ’80-ih i ’90-ih još postoji, srećem mnogo mudrih ljudi, neki su i gosti Sputnjika. Taj Beograd je živ i on razmišlja, to je grad koji je patriotski, evropski, svetski, koji nema komplekse i razmišlja o interesima Srbije i srpskog naroda. Imate mnogo ljudi koji razmišljaju dugovečno, ali mi to ne vidimo u našem upravljačkim elitama, kako ovim sada tako i u onim predhodnim.
Sklanjaju li se onda oni svesno i namerno iz upravljačkih krugova?
— Bojim se da se dobar deo naše kritičke javnosti namerno sklanja, ljudi neće da idu u politiku zato što je koncept stranaka po mnogima već potrošen. Vidimo sve te umore sve te umorne generacije koje su se slomile, ali svaka generacija mora da mora da krene i ako treba da se slomi ili da pobedi, tu nema mnogo izbora, takva je bila istorija celog srpskog naroda. Mi ćemo sutra morati da odgovorimo deci gde smo bili šta smo radili kad su nam zemlju rasturali, kada su nas pljačkali i zašto smo uzimali kredite.
Do kada će obeležavanje zločina u Srebrenici pratiti politički govori?
— To se neće skoro dogoditi, jer ona ima svetsko-istorijski značaj. I danas u zapadnim medijima pre nego što se krene u nove ratničke pohode, imate stalno pozivanje na Srebrenicu: „Nećemo valjda da dozvolimo još jedan takav zločin?“ Upoređuju je čak i sa Kosovom, jer su tamo blagovremeno intervenisali i uspeli da izbegnu Srebrenicu. Ona je važna za zapadnjačko javno mnjenje, jer je izgovor za nove krstaške pohode u kojima uglavnom stradaju muslimani iz Sirije i Libije, to je taj cinizam Zapada. Stalno treba da postavljamo pitanja šta je sa srpskim žrtvama u opštinama Bratunac, Srebrenica i Milići. Da li je moguće da ljudi na Zapadu ili u Sarajevu misle je besplatno ubiti Srbina i što bi bele marame bile skuplje i važnije od crnih, kao što se zapitao i Milorad Dodik. Pokušaj da se Srebrenica izjednači sa Jasenovcem je ustvari pranje nečiste savesti. Drugo sporno pitanje je broj žrtava, a treće da li je to bio genocid ili nije. U Srbiji niko ne spori da je tamo bio ratni zločin, ali nama istoričarima mora da se postavi pitanje u kojoj meri smo istražili ta se desilo u Srebrenici. Dakle, mi tražimo istinu.
Pristali ste da budete deo Političkog saveta DSS-a, da li Vi vidite sebe kao intelektualca koji daje svoj zalog istoriji?
— Srbija ima demografski sunovrat koji se zasniva na bežanju mladih iz zemlje. A šta smo učinili da se to promeni? Možete da istupati javno, ali politički prostor i dalje popunjavaju političke stranke hteli mi to ili ne. Verujem da iza političke stranke mora da stoji ideja i vera u ideale. Ideali na koje se poziva DSS najvećim delom su i moji. Socijalno, političko i nacionalno oslobođenje su jedno i to je falilo DS-u kada je bila na vlasti zajedno sa G17 plus i sličnim strankama. Mislim da i u Demokratskoj stranci sada sazreva svest o tome da je neoliberalizam doneo više štete nego koristi zemljama kao što je naša. Ovo bi možda trebalo da bude shvaćeno kao poziv svim ljudima koji žele dobro svojoj zemlji da ulaze u politiku. Ja nisam ušao političku stranku, ljudi su to pogrešno možda shvatili, vodiću Politički savet i ponosan sam na to. Moja pozicija je da savetujem predsednika stranke i ostale članove. Pored mene Savet će činiti veoma viđeni ljudi čija imena je rano da otkrivam, ali sam i zbog njih poželeo da budem deo tog društva. Postoje prijatelji, čije pozive ne odbijate, naći će se u Političkom savetu DSS-a. Tu smo da pomognemo, da vidimo šta možemo da uradimo za tu stranku, to jest za svoju zemlju.
