Milan Mišić, bivši dopisnik lista „Politika“ iz Vašingtona, kaže da je skup u Nemačkoj prošao u znaku istorijskog susreta američkog i ruskog predsednika. Prema njegovim rečima, konsenzus zapadnih medija je da je Tramp lošije prošao, što je, kaže, bilo i očekivano.
„Pre svega zbog formata razgovora, odnosno činjenice da su u njima učestvovali samo predsednici i šefovi diplomatija, na čemu je, kako se navodi, insistirala ruska vlada. Dakle, sa jedne strane smo imali Putina, bivšeg agenta KGB-a i dugogodišnjeg predsednika Rusije, vrlo iskusnog, veštog i sposobnog, i Sergeja Lavrova, jednog od najkvalifikovanijih šefova diplomatije na svetu. Na drugoj strani je Tramp, koji je samo šest meseci političar i na čelu SAD, a u biografiji mu stoji da je bio u poslu sa nekretninama, kao i Tilersona, koji jeste pregovarao sa svetskim državnicima, ali u svojstvu šefa velike naftne kompanije. Biznis i politika, kao što znamo, nisu jedno“, kaže Mišić.
Karijerni diplomata Zoran Milivojević, međutim, ovakav format razgovara vidi upravo kao Trampovu pobedu, ali ne nad Vladimirom Putinom.
„Do susreta je ipak došlo, uprkos tome što je Tramp u sukobu sa bivšim establišmentom, ’dubokom Amerikom‘ koja je sve radila da do sastanka ne dođe i činila sve na štetu američko-ruskih interesa. On je to predupredio između ostalog i tako što u razgovoru nisu učestvovali ’jastrebovi‘, poput Makmastera, za koje se smatra da su antiruski raspoloženi“, napominje Milivojević.
Kako kaže, samit G20 rezultirao je „pobedom razuma“, jer su se Putin i Tramp sreli u trenutku kada su tenzije narasle i na jednoj i na drugoj strani, a u svetlu incidenata u Siriji, na Baltiku i situacije sa Severnom Korejom, postojala je opasnost da dođe do velikih posledica po međunarodne odnose koji ne bi mogli da budu sanirani.
„Ovaj susret je to predupredio i potvrdio da su međunarodni odnosi promenjeni, da se opet vraćamo na teren na kome se dve velike sile o nečemu dogovaraju. Putin je isposlovao da se razgovara o Siriji, da oni tamo budu partneri i da situacija ide ka nečemu što je u ruskom interesu. Kao drugo, niko nije pominjao Krim, a Ukrajina se pominjala u načelu, i čini mi se da ta tema više ni zapadnim partnerima nije ugodna. Dakle, Putin je otklonio sve prepreke koje bi mogle dovesti u pitanje položaj Rusije u Siriji, ili pak njegov kredibilitet na unutrašnjem planu“, smatra Milivojević.
Na opasku Lazanskog da uprkos sastanku dva lidera američke sankcije Rusiji ipak ostaju na snazi, Milivojević kaže da se nije moglo ni očekivati da se sankcije ukinu na taj način.
„Pitanje sankcija je nešto što je na kratki i srednji rok i zavisi od velikog broja okolnosti. Neće Amerika napustiti Ukrajinu, baš zbog Rusije, i nije slučajno što je Tilerson odmah nakon Hamburga otišao u Kijev. Jasno je da će Ukrajina ostati interes SAD upravo u konfrontaciji sa Rusijom, ali i zbog svega što se dešava u Evropi i na terenu sankcija u kontekstu nemačko-ruskih odnosa, kao i same Ukrajine. Porošenko više nije kvalitet na koji Evropa može računati u razrešenju situacije“, kaže Milivojević i dodaje da je režim u Kijevu nepopularan i nekvalitetan, pa ni SAD ne bi smele da igraju na Porošenka ni na jedan način.
Prema njegovom mišljenju, Evropa i inače već manje prati američku politiku sankcija Moskvi, što je, kaže, evidentno iz trgovinske razmene u poslednje dve godine, i može se očekivati da će se taj trend nastaviti. Govoreći o izgradnji „Severnog toka 2“ Milivojević kaže da je to završena priča između Rusije i Nemačke koju Amerikanci neće zaustaviti.
Milan Mišić smatra da podrška Trampu unutar SAD opada i da će američke demokrate u narednih nekoliko godina, odnosno do narednih izbora, uspeti da pronađu adekvatnu ličnost da ih vodi i konkuriše Trampu. Sa druge strane, Milivojević veruje da će Tramp opstati sve dok se, ako ikad, ne pronađu ozbiljni i ubedljivi dokazi u istragama koje se vode protiv njega, njegove porodice i saradnika.
