Engleski džentlmeni insistiraju na pravilima za sebe dok izuzetke — bilo na geopolitičkoj karti ili sportskim borilištima — propisuju za druge.
Tenis je gospodstven, beli sport, koji su pre profesionalnih igrača upražnjavali kraljevi, plemići i ostala vlastela.
Verovatno zato i današnji ostrvski prodavci bontona uporno pokušavaju da sruše zakone i fizike i zdravog razuma kako bi na Vimbldonu učestvovali i pobeđivali samo oni plave krvi, a ne da im tamo neki Balkanci i ostali istočnjaci prljaju travu.
Tako ograničeni mozgovi čvrsto stoje na stanovištu da neko čiji je deda iz Jasenovog Polja kod Nikšića možda može kao običan gledalac da prati teniske mečeve (po mogućstvu preko TV-a), ali je nedopustivo da igra ili čak pobedi na njihovoj svetinji. Pritom mu je mama pekla i prodavala pljeskavice na Kopaoniku, što se nikako ne uklapa u imperijalističku britansku životnu maksimu: lezi lebu da te jedem.
Zato je, uprkos ocenama stručnjaka da je najkompletniji teniser u istoriji tenisa jer nema nijednu upadljivu slabost i podjednako dobro izvodi sve udarce, Novak Đoković za njih strano telo. Problem. Srbin koji im ruši istorijski narativ.
Uklonite ga, nepobediv je
Nole, dakle, ne može i ne sme biti onakav kakav stvarno jeste, već onakav kakvog ga oni vide i kakav bi želeli da bude.
Opravdanje za njihovu mržnju mora postojati, pa mu zbog toga kako dođe novi turnir na Vimbldonu kaleme biografiju, pripisuju nepočinstva, izmišljaju afere, kače ljubavnice, veštački na naslovne strane dižu priče koje treba da ga ukaljaju, kako ne bi podigao još jedan pehar.
I prizemni abrovi se pojačavaju kako Nole preskače prepreke do završnice turnira (danas je počistio Francuza Manarina i plasirao se u četvrtfinale).
Jeftine, nesvojstvene ni babama alapačama, a kamoli gospodi koja uživa u tenisu, diskvalifikacije prate Đokovića i na ovom Vimbldonu, pratile su ga i pre njega, a pošto turnir traje, valja očekivati da mu pored razvoda i podgrejanih lažnih priča o švalerkama, pronađu i neko vanbračno dete ili ga optuže da nije otišao u Srebrenicu nego je došao u London.
Koliko čovek treba da bude licemeran s predumišljajem pa da, kao prošle godine negde u ovo doba, novinar „Vašington posta“, napiše — Novak Đoković nije optužen za doping, ali zvuči jezivo kao Lens Armstrong!
Dovesti tada najboljeg tenisera sveta u istu ravan sa bivšim prvim biciklom Lensom Armstrongom, koji je priznao da je koristio nedozvoljena sredstava, nije ništa drugo do zla namera i pokazatelj da protiv nekoga ko nije naš, a jeste uspešan, ne treba birati sredstva.
Plemićki rasizam vidljiv iz aviona
To što Novaka ovakve medijske podmetačine ne dotiču, ne utiče na džentlmene od papira da ga nesmanjeno napadaju, ili kao organizatori turnira u Londonu, tretiraju kao nižerazrednog učesnika kome treba da bude čast što je uopšte video reflektore centralnog stadiona, ali ne može na njemu i da igra. I pobeđuje.
Sličnu sudbinu — ovo navodimo kao potporu rasisističkoj matrici — imao je pre tri decenije i Čehoslovak Ivan Lendl. Ovog šampiona napadali su jednako kao i Novaka samo zato što je sa istoka. Nije tretiran kao zvezda, što je stvarno prema rezultatima i bio, već kao uljez. Rušio je matricu.
Veliki teniski učitelj Nik Boltijeri konstatovao je još 2004. da je teniska igra postala previše tiha i da joj treba vrhunski, a harizmatičan teniser. I svet je dobio Novaka Đokovića. Igrača koji je stvarno sve samo ne dosadan teniser. Svakako nije ni dosadan čovek. Naime, ume da se smeje. I ne poružni kad to čini.
Nole je zvižduke pretvorio u prednost, u dodatni motiv. Ona istrajnost na terenu koja ih je toliko nervirala, postala je njegov zaštitni znak. Umesto da mu odmognu, samo su mu učinili uslugu.
To što je Đoković trenutno četvrti teniser sveta, nikako ne znači da je zaboravio da igra, već da je sebi dao oduška i ponovo stvorio motiv da se bori. Posle 223 nedelje na čelu, postalo mu je dosadno. Zna to i publika koja mu nije naklonjena, zato ga nesmanjeno napada.
Gde smeš Njegoševom unuku, Teslinom saplemeniku i Dučićevom baštiniku da kažeš: ne može! Pred očima tada ne vide belu zastavicu, već armagedon.
Zato se Zapad, oličen u ovom slučaju u Britancima, više od ruskih nuklearki, „armate“ i sistema S-500 plaši ljudi kao Novak. Takvi su nepobedivi jer ih ruše iznutra. Čine ih autodestruktivnim. Postanu samouništivi. Trunu otrovani sopstvenim zlom.
