Jeremić je najavio formiranje vlastite stranke, a nada se da će taj proces završiti do jeseni. „Dobio sam glasove 200.000 građana ove zemlje, i moja obaveza prema njima je da nastavim s političkim angažovanjem“, kaže on u emisiji „Sputnjik intervju“:
„Jedna od lekcija koju smo naučili je da nije moguće ozbiljno se baviti političkim radom bez organski izgrađene partijske strukture. Zbog toga okvir za delovanje u budućnosti jeste politička stranka. Biće to stranka političkog centra, a osnovne vrednosti i pravci delovanja biće u velikoj meri podudarni sa onim što sam zastupao na predsedničkim izborima“.
- Časni ljudi u stranci
Jeste li već smislili naziv stranke i da li će se u njoj naći neke poznate ličnosti?
— Još nije doneta konačna odluka o tom pitanju i ne bih s tim izlazio u javnost. U stranci će, na ovaj ili onaj način, biti angažovani ljudi koji su časni i ostvareni u svojim profesijama, a neki od njih su poznati.
Znači, biće prepoznatljivih imena, jer to vam je nedostajalo u kampanji?
— Da, biće tu ljudi koji su poznati široj javnosti. To jeste jedna od stvari koje su bile problem na predsedničkim izborima. Ali to neće biti stranka Vuka Jeremića. Ne moram da budem na čelu te stranke. Ne isključujem tu mogućnost, ali to svakako neće biti moja stranka. To će biti stranka ljudi koji su se okupili oko određene ideje.
Planirate da ta stranka sarađuje sa drugim partijama u opoziciji. Da li ste već krenuli u ozbiljnije razgovore sa ostalim opozicionim strankama oko objedinjavanja opozicije za beogradske izbore?
— Sve drugo osim zajedničkog nastupa opozicije, pogotovu na beogradskim izborima, zakonomerno bi vodilo u brodolom. Predsednički izbori su pokazali da postoji kapacitet za pobedu u Beogradu. Sve drugo osim jedinstvenog nastupa vodi u propast. To je greška koju nipošto ne smemo da napravimo. Bilo kakve partikularne partijske interese, lične surevnjivosti moramo da stavimo u drugi plan. Naravno da postoje političke razlike između delova opozicije, ali ja mislim da su one minorne.
Mislite da ih je moguće pomiriti?
— Mislim da su one minorne u kontekstu izbora u Beogradu. Mi biramo skupštinu grada Beograda. Tu se neće odlučivati da li Srbija mora da bude član NATO-a, kakav je stav o EU i strateškim metapitanjima. Ne postoji opravdanje da se ne nastupi zajednički. I ja i stranka čiji ću biti deo zalagaćemo se za jedinstvo opozicije. Neću tražiti bilo kakve pozicije za sebe, ne nameravam da budem kandidat za gradonačelnika. Verujem da ni stranka kojoj budem pripadao neće imati posebne zahteve ni kad je reč o broju odbornika…
Pa koji je onda vaš interes?
— Od presudne je važnosti da na beogradskim izborima otpočne proces demontiranja jedne totalitarne i pogubne vlasti koju imamo danas u Srbiji. Ona je najranjivija u Beogradu, i bila bi generacijska greška ukoliko bi ta prilika bila propuštena. Ja ću zaista učiniti sve da dođe do tog prvog važnog koraka na putu ka demokratizaciji Srbije u punom smislu te reči.
Gde je vaša stranka između Dveri i Saše Jankovića? Mislite da će moći da pomiri tako različite polove?
— Ne bih da zvučim pretenciozno i kažem da će moja stranka pomiriti nepomirljivo i ujediniti Srbiju. Ali zaista mislim da nam je jedinstvo opozicije neophodno, da prioritet mora biti uspostavljanje normalnog, demokratskog sistema i stvaranje prilika u društvu u kom i Dveri, i Saša Janković, i svi drugi imaju punu slobodu da iskažu stavove za koje se zalažu, da na slobodan način učestvuju na izborima, a građani da odluče kome će dati poverenje. Mi to ovog trenutka nemamo. Inače imam izuzetno dobre lične odnose i sa Sašom Jankovićem i sa Boškom Obradovićem. I za jednog i za drugog sam apsolutno uveren da su i oni u potpunosti posvećeni izgradnji takvog društva u Srbiji. Oni su, naravno, izuzetno različiti po političkim uverenjima, ali mi ovog trenutka moramo da potisnemo u drugi plan te ideološke i političke razlike i da stavimo kao prioritet uspostavljanje normalnosti u Srbiji.
- Povratak normalnosti
Verovali smo u normalnost i 2000. kad je postojao DOS pa se on raspao. Zar ne strahujete da će se to iskustvo ponoviti?
— Nema nikakve dileme da takva vrsta koalicije ne bi bila dugoročna, jer se ljudi zaista razlikuju. To i ne bi trebalo da bude koalicija za narednih 10 godina, nego koalicija za to da dođe do oslobađanja političke scene. Naravno da DOS i sve ono što smo prošli od 5. oktobra nosi puno gorkih uspomena, ali s druge strane može da se postavi pitanje šta bi bilo u Srbiji da se nije desio 5. oktobar. Moje mišljenje je da bismo imali mnogo veće probleme. Ovog trenutka za ljude kojima sam okružen prioritet je povratak normalnosti u institucionalni i javni prostor.
Ko su ti ljudi? Kažu da već razgovarate s Boškom Obradovićem, da ste daleko od DS, a bliži Dverima. Uporno pokušavaju da vas gurnu u desnicu.
— Nikada nisam krio ono što mislim kad je reč o vitalnim nacionalnim pitanjima. Tako sam se ponašao kao ministar spoljnih poslova i mišljenje nisam promenio. U Srbiji svako ko se ne krije i ne stidi tih osećanja zakonomerno biva svrstan na desnicu. To je pogrešno. U nekim drugim zemljama normalno je da sve stranke budu patriotske. Uzmete primer SAD: ni republikanci ni demokrate nemaju monopol na patriotizam. U normalnoj zemlji sve su stranke patriotske. Ja ću nastaviti da se zalažem i delujem u skladu sa svojim uverenjima, a ona su, kad je reč o nacionalnim pitanjima, takva kakva jesu. Ako neko želi da me zbog toga svrsta u desnicu, slobodno neka to radi, meni to ne smeta. Ali naš politički program koji će biti predstavljen zajedno sa formiranjem stranke će govoriti za sebe i imaće elemenata koji pre mogu biti doživljeni kao politički program neke stranke levog centra. Mi ćemo definisati sebe kao stranku centra, a kako će nas građani percipirati — na njima je da sude. Ali i Boško Obradović i Saša Janković su danas ljudi koji po meni zaista žele da dođe do promene režima. I zbog toga će i jedan i drugi, i treći i četvrti koji se budu zalagali za te vrednosti za mene biti legitimni sagovornici.
Kada Saša Janković napiše na Tviteru, kritikujući vlast — puštaju da nas gazi ruska čizma a pevaju „Odu radosti“ — mislite da je takav čovek prihvatljiv u široj koaliciji u kojoj biste bili i vi?
— Glavna linija razdvajanja ovog trenutka treba da bude nacrtana tako da se s jedne strane nalaze oni koji veruju u izgradnju demokratske i funkcionalne države zasnovane na vladavini prava i oni koji su angažovani na njenom urušavanju. Mi smo danas ponovo u pretpolitičkom stanju i moramo da se izborimo za normalizaciju prilika u društvu da bi sutra oni koji veruju u jedno ili drugo bili zajedno ili jedni protiv drugih. Mi zasad još nemamo taj politički luksuz.
- Uloga Saše Jankovića
Pretpostavimo da se sve opozicione stranke ujedine pred beogradske izbore, pod uslovom da niko u poslednjem času ne preleti. Ko bi bio kandidat za gradonačelnika?
— To bi svakako trebalo da bude predmet ozbiljnih razgovora, a takvih razgovora trenutno nema. Ti razgovori bi trebalo da počnu od manje teških i delikatnih pitanja, kao što je sastavljanje liste zahteva za izborne uslove. Bilo bi dobro da se svi opozicioni činioci slože šta bi bila lista zahteva prema vlasti za obezbeđivanje fer i poštenih izbora u Beogradu. Potom bi moglo da se priča i o drugim stvarima, kao što je formiranje zajedničke liste i ko bi bio na njenom čelu. Moje je uverenje da je Saša Janković svojim učinkom na predsedničkim izborima zaslužio da ima prvu reč. On je postigao daleko bolji rezultat od bilo koga drugog, i mislim da mu to daje privilegiju i odgovornost da taj razgovor započne. Bilo bi idealno kad bismo svi zajedno mogli da se složimo oko najboljeg kandidata.
Znači, njemu biste prepustili da odluči, ili bi on bio kandidat za gradonačelnika?
— Mislim da on treba da vuče bele figure u tom procesu. Ja ću se svakako zalagati za to da budemo svi za stolom, ali normalno i prirodno bi bilo da Saša Janković kaže prvi jer je on osvojio daleko najviše glasova na predsedničkim izborima od svih opozicionih kandidata.
Verujem da vaša stranka u formiranju već ima stavove prema ključnim nacionalnim pitanjima. Recimo, o dilemi Rusija ili EU. Kako biste vi odgovorili na ovo pitanje?
— Uz sve velike govorancije i gestove, realnost je da Evropa nije preterano zainteresovana za proširenje. To je posledica krize u EU i svega što se u njoj dešavalo poslednjih godina. Dakle, proces pristupanja EU će u svakom slučaju biti izuzetno dug i nije do kraja izvestan, bez obzira na to šta mi radili i kako postupali. U tim uslovima bilo bi pogrešno zatvarati bilo koja vrata na svetu, pogotovu vrata Rusije, koja se pokazala izuzetno prijateljski nastrojena prema Srbiji. Rusija i Srbija su bliske, naši interesi se uglavnom podudaraju. Rusija je važan partner Srbije, možda u ekonomskom smislu ne toliko koliko EU, ali po nekim važnim političkim pitanjima koja su za Srbiju neuralgična Rusija je u potpunosti iza Srbije, pruža joj punu podršku pre svega u okviru Saveta bezbednosti, gde ima težinu članice sa pravom veta. U takvim okolnostima bilo bi prilično neodgovorno zatvarati jedna takva vrata. Tako da na to pitanje nema smisla davati odgovor na decidan način.
Nema potrebe stvari postavljati ili-ili?
— Ne.
- Zašto ne znamo šta se priča u Briselu
Još jedna neuralgična tačka, čini mi se nepotrebno, jeste Rusko-srpski humanitarni centar u Nišu. Kako vi vidite čitavu tu priču?
— Pre tri godine, kada smo imali poplave i požare, videli smo da je humanitarni centar na Balkanu i te kako neophodan. Rusija je bila izuzetno izdašna kada je bilo neophodno da se pomogne. Mi za tako nešto nismo imali kapaciteta i takva vrsta podrške je više nego dobrodošla. Postoji i niz kontroverzi koje su se pojavile u javnosti o tom pitanju. Političko mišljenje svih činilaca na ovom prostoru, uključujući i zapadne, ne treba odbacivati i prenebregavati. Iz neposredne istorije znamo da to može biti pogubno. Ali treba pronaći način da taj humanitarni centar opstane, nastavi da funkcioniše i bude još agilniji, jer to je nešto što je potrebno ne samo Srbiji nego i čitavom regionu.
Jedan od prvih poteza novog predsednika Srbije Aleksandra Vučića bio je da pozove na unutrašnji dijalog o Kosovu. Kako ga vi shvatate i da li očekujete poziv?
— Čudna mi je ta njegova ideja o dijalogu, a mislim da ga nije moguće voditi pod ovim okolnostima. Ne možete voditi normalni društveni dijalog pod nenormalnim okolnostima u društvu. Hoćete da sednete da pričate sa nekim opozicionim prvacima, ali oni posle neće moći da odu na televiziju sa nacionalnom frekvencijom i predstave svoje viđenje tog razgovora. Dok ne postoji minimum normalnosti u društvu, nema prostora ni za vođenje „unutrašnjeg dijaloga“ ne samo o pitanju Kosova već o bilo kom drugom pitanju. Što se tiče dijaloga u Briselu, javnost ne zna kako se on vodi.
Tači očekuje da se do kraja godine postignu konačni dogovori i ispotpisuje sve što treba. Da li je vama jasno šta to treba da potpišemo?
— Meni konkretno nije. Ne znam nikog kome jeste. Dijalog se vodi iza zatvorenih vrata, bez zapisnika. On se ne vodi na osnovu bilo kakve institucionalizovane platforme, bilo da je došla od vlade ili skupštine, i zapravo možemo očekivati sve. To je izuzetno pogrešan put.
A kako biste ga vi vodili?
— Dijalog je neophodan. Situacija je takva da mora biti razrešena putem dijaloga, a ne putem bilo kakve vrste konflikta. Ali dijalog morate da vodite na sistematičniji način, na osnovu institucionalizovane platforme koju je neko odobrio i usvojio, a i tako da se ne nađete u situaciji da napravite seriju ustupaka drugoj strani a da zauzvrat ne dobijete ništa. Mi smo dali seriju ustupaka u poslednjih nekoliko godina, i svi su bili takve prirode da su momentalno bili implementirani. Zauzvrat je traženo vrlo malo, ZSO, pa ni to malo nije dobijeno. Postavlja se pitanje kako je neko pregovarao da dâ sve a da ne dobije ništa. Ili je posredi potpuna nekompetentnost, ili je možda zauzvrat nešto drugo traženo i dobijeno.
Šta je to drugo?
— Okretanje glave od činjenice da se ova zemlja vodi na sve više totalitarni način koji svakako nije u skladu sa evropskim standardima.
Ni ako je Ana Brnabić premijer?
— Po meni, to je bio jedan pi-ar pokušaj prema Zapadu da se Srbija prikaže u nešto boljem svetlu iz zapadne perspektive nego što jeste. Sam sastav njenog kabineta pokazuje da ona nije imala previše uticaja kada su vođeni razgovori o formiranju vlade. Vlast je prešla u funkcionalnom smislu na Andrićev venac. Možda će neko reći da to nije prvi put, ali to u svakom slučaju nije u skladu sa našim ustavom i zakonima. Pažnja posvećena Ani Brnabić je zapravo skretanje pažnje sa suštine, a suština je da danas živimo u zemlji u kojoj je sva vlast u rukama jednog čoveka, a to nije najbolji put za izgradnju prosperitetnog društva.
Gde sebe vidite za godinu dana?
— U Srbiji.
Na kom mestu?
— U okviru političke organizacije koja će se zalagati za povratak normalnosti u društvo, za civilizovani dijalog i za izgradnju zemlje koja bi izgledala nešto drugačije od ove koju imamo sada.
