Opozicija u Srbiji deluje instinktivno i bukvalno, prema mišljenju sociologa i novinara Zorana Panovića, kad oseti neku vrstu ugroženosti instinktom pokaže elemente tog instinkta za okupljanje.
To se, pojašnjava svoje stanovište Panović, dešava u situacijama kad se pokaže ugroženost koja može biti vrlo realna, kao što je bila izborna noć kad se lomio cenzus, ili može biti simbolička kad je Aleksandar Vučić zaista delovao vrlo jako na promociji i zakletvi za predsednika.
Nagon zbog ugroženosti
Zato smo juče na jednom mestu mogli da vidimo Sašu Jankovića, Borisa Tadića, Vuka Jeremića, Boška Obradovića, Sašu Radulovića, Borka Stefanovića, Milana Stamatovića i funkcionere DS-a.
Pacifizacija opozicije bila bi egzistencijalno vrlo loša, pa je njihovo jučerašnje zajedništvo, smatra Panović, i neka vrsta njenog političkog refleksa. I sa te strane je, nastavlja on, to razumljivo, ali ono što je stalni problem jeste da se uvek u takvim reakcijama vidi koliko u stvari ima tih lidera i partijica.
„Neverovatno je kako opozicija ne može da zaustavi taj proces rastakanja i da stalno dobijamo iznova opozicione grupacije umesto da se jednom prekine i krene u pravcu ukrupnjavanja političke scene, ali ne ukrupnjavanja u smislu pravljenja koalicija nalik DOS-u, Savezu za promene i DEPOS-u, već pravljenju ozbiljnih političkih partija“, konstatuje Panović.
Dok se to ne dogodi, kategoričan je ovaj novinar, nema nikakve budućnosti za opoziciju.
Politička i šira društvena opozicija pokušavaju da dođu do nekakvog zajedničkog minimalnog programa reformi, koje obezbeđuju kakav-takav demokratski kapacitet društva, stanovište je profesora na Fakultetu političkih nauka u Beogradu Zorana Stojiljkovića, pa iz tog razloga kandiduju neka pitanja koja u ovom trenutku smatraju najvažnijim kad nema niti nove vlade ni parlamenta u punom kapacitetu.
Tek neka 1997. godina
„Ne treba sad očekivati da će opozicija koja ionako nema mnogo šanse ni u institucijama ni u javnosti prespavati i čekati da institucije počnu da funkcionišu. Njihovo je legitimno pravo da to postavljaju na agendu na onaj način na koji mogu“, napominje Stojiljković.
Da li je onda jučerašnje zajedničko pojavljivanje lidera opozicije samo, tako da kažemo, incident, ili može biti predznak da će i kasnije sarađivati zajedno.
„To je prosto ideja da iz taktičkih i strateških razloga pronađu da ne mogu pojedinačno voditi uspešnu kampanju ili strategiju, da će to pokušavati da rade zajedno. To je sasvim legitimno u onom smislu u kome postoji saglasnost i to je nešto što je normalno za delovanje ne samo političke opozicije nego i dela kritičke javnosti koja joj je bliska“, ističe Stojiljković.
Ne treba preterivati u očekivanjima, kaže Stojiljković, i jučerašnji događaj vidi kao minimalnu zajedničku platformu koju su prepoznali. Koliko će to graditi neku ukupniju strategiju tek treba videti, dodaje on, ali će to svakako pokazati zrelost ili nezrelost opozicije.
Sadašnju snagu i poziciju opozicionih partija Zoran Panović poredi sa opozicijom iz, kako kaže, „lajt“ vremena kad je opoziciju predstavljao Savez za promene.
„Oni još nisu došli u fazu DOS-a. Jer ne zaboravite, DOS je imao jasnu atmosferu, dok je Savez za promene upravo to, bilo je nezadovoljstva, ali su na neki način ti protesti bili vrlo kilavi i tražio se u stvari pravi lider kog je tek posle dobio DOS sa Koštunicom“, zaključuje Panović.
