— Opeglaj mi onu ukopnu košulju, zapovedi Velja Ilić supruzi.
— Kuku, Velimire, šta pričaš?
— Ma hrabrim sebe, pa se šalim. Idem sutra kod Onog za Beograd, neću da mi kaže da sam zgužvan posle izbora. A Boško sav nalickan.
— Kakvi ste vi sad?
— Kak′e ja veze imam sa Boškom.
— Ti i Vučić, to sam pitala.
— Ispeglaj košulju i idi lezi. Da nećeš i ti kô Dubravka da me napustiš, reče Velja i nasu čašicu rakije.
E, mučenice moja, isti smo ti i ja. (kao da reče onoj prepečenici)
Za to vreme na Andrićevom vencu Aleksandar Vučić viče na televizor.
— Predsedniče, sutra dolaze…
— Jaooo, Joviću, da sam ti ja Radonjić ne bi ti meni više ušao…
— Predsedniče, Zvezda vodi, zašto se nervirate, upita Suzana Vasiljević.
— Zna predsednik da vodimo, ali predsednik hoće da sve bude perfektno, predsednik hoće da uvek imamo preko 50 poena razlike, sigurnim glasom dobaci Nebojša Stefanović.
— Ne dirajte mi Jovića, ovo ja njemu kao Dule Vujoo… Ovo ja njemu iz najbolje namere. I lepo sam rekao da neću više sa vama da gledam košarku.
— Ja sam sve spremila, ujutru ću biti ovde u sedam. Novinari dolaze oko devet, reče Suzana Vasiljević i ode.
— A ove kutije, ko će to da raspakuje, pa ne može sve Nebojša, upita Vučić.
— Martinović se ponudio, kaže voli on da presloži sve, ču se glas Vasiljevićeve iz hodnika.
— Jesam li ja u našoj delegaciji, upita Nebojša Stefanović držeći kvaku od vrata kabineta.
— Jok nego je Dejan Vuk Stanković. Pa ti si Nebojša. I nemoj da te sutra Zorana nadglasa.
— Biću jak predsedniče! Laku noć, reče Nebojša i izađe.
Kakva crna noć. E, moj Nebojša. I posle kao što njega ne predlažem za premijera. To mora da bude neko… (misli u sebi Vučić)
Minut do deset ujutru. Predsedništvo Srbije.
— Neka uđu Ivica i njegovi, reče predsednik Aleksandar Vučić.
— Predsedniče, ja sam tu, tiho će šef kabineta Ivica Kojić.
— Dačić, Ivica Dačić Kojiću, znam i ja da je ovo nebitno, ali da ispoštujemo formu.
— A Mile?
— Koji sad Mile?
— Pa Dodik? Zar ga niste videli kad ste došli?
— Šta će Dodik na konsultacijama za sastav Vlade? Idem ja do njega tamo u salon.
— Otkud ti, Mile?
— Pa došao. Dobijam redovno ove vaš pres-najave događaja, pa i ne gledam šta piše, nego odmah za Beograd.
— Ako si ti meni došao, neka te. Brzo ću ja ovo, pa idemo na neko jagnje.
— Ma ja, bolje kod vas nego u onaj naš Teheran. Mada, u Teheranu prave bolje janje.
— Dolazi mi sad jedan što se predstavlja kô jagnje, ali nije nimalo naivan. Vidimo se brzo, Mile.
Ulaze Dačić, Palma i Saša Antić.
— Gde je Bane, upita odmah Vučić?
— Znao sam, nikad mu ugoditi, došapnu Dačić Saši Antiću.
— Ne pregovaraš sa Antićem, Ivice, šta šapćeš njemu.
— Bane nije u delegaciji.
— Šta ćemo. ′Oće li se ovi tvoji ljutiti ako ne budeš premijer.
— Ja sve ove dane…
— Znam za tebe, pitam za tvoje. I dosta sa tim Halidom.
— Mi smo Aleksandra Vučića istakli kao zajedničkog kandidata i naša koalicija…
— Šta pričaš, čoveče, prekide ga Vučić.
— Vežbam posle za novinare, pitaće opet jesmo li vaš Jul, odgovara Ivica.
— Ja ni ove godine neću na odmor, pa ni u julu, što bih i tebi savetovao.
— Mislio sam vaša rezervna partija.
— Od Beograda, a ti znaš kog Beograda, ti ne verujem. Kakva rezerva? Rezervu ima neko ko može da se pokvari. Vidiš da pucam od snage.
— Vi sa Pravnog nikad niste razumeli nas sa FPN-a.
— Vidim, sve ti loše, sediš ovde pet godina…
— Ako ćemo pravo, više puta po pet godina, daleko je bila ′45.
— Daj da izađemo da se slikamo, pa da vidim kako je Voja.
Opozicija došla zbog medija.
— Šaroviću, sad kad uđemo, samo ja pričam. Ne nasedaj na provokacije, kaže Šešelj svom zameniku Nemanji i kreće ka stolu. Seda preko puta Vučića.
— Nemoj da donose šampite, opet će onaj Zorić iz Sputnjika da sazna, pa da stavi u novine.
— Ma to je Grobar, pusti klinca.
— Ja kod njega nisam ni išao. Ovo su mi prve konsultacije od povratka iz Haga.
— Na Zorića sam mislio, on navija za Partizan. Opterećen si, Vojo.
— I ti bi bio da si ispod cenzusa. Nego, da ti kažem, nećeš valjda da stavljaš Zoranu za premijera.
— Pa sad su konsultacije. Posle ćemo da procenimo na predsedništvu stranke.
— Više sam ja od tebe u strankama Vučiću, znam ja kako se to procenjuje. Ostavi to posle za novinare. Staviš li Zoranu, napadaću te.
— Vojo, ima još dosta ovih, da se razilazimo.
— Dobro, daj vuku.
— Ne dam Vuku ništa. I ovo što sam mu dosad davao je previše.
— Odlično, daj vuku!
— Ne dam, čoveče, šta si zapeo. Niste se valjda opet pomirili vas dvojica kumova?
— Znam, zato ti i kažem da je odlično. Ako se odrekneš EU i uradiš ono što sam govorio po medijima da još treba da ispuniš, možemo sarađivati.
— Jesi li poneo cenzus, moj Vojo?
— Seiri Vučiću, seiri. Aj zdravo.
Sad je Radulović, predsedniče, pokaza spisak delegacija Ivica Kojić.
— Jel′ poneo gitaru?
— Ne znam, treba li?
— Kojiću, šta je tebi danas? Sprdam se malo. Pa imam i ja dušu.
— Mi ne odustajemo, došli smo da ti kažemo da ne odustajemo, reče i sede Radulović.
— Polako, Raduloviću, ti voliš brojeve, video si koliko si osvojio na predsedničkim.
— Pavloviću, idemo, diže se Radulović.
— U teoriji igara poznato je… poče polako Dušan Pavlović.
— Pusti to, Dušane, sad, hajde. Govorio sam i da ne dolazimo. Eno mu Velje, pa neka njemu govori o procentima.
— Šta, došao Velja?, upita Vučić.
— Došao, nema sako, samo košulja. Ispeglana, reče Ivica Kojić.
— Pa tako, Raduloviću, da ne čeka Velja. Nego, da te pitam, sviraš li ti dvojke na onoj tvoj gitari.
— Koje dvojke, opet provociraš. Sad ću novinarima da kažem.
— Uvedite Velju, reče Vučić.
Sa predsednikom Nove Srbije uđoše i Đorđe Vukadinović i Sanda Rašković Ivić.
— Sanda, otkud vi, blago upita Vučić.
— Aleksandre Vučiću, poručujem ti…, poče Sanda.
— Dobro, dobro, znam ja da ste vi svi protiv mene. Izvinite, gospođo, nemojte da mitingujete ovde. Veljo, otkud ti, navikao sam da mi se obraćaš preko medija.
— Kak′e ja veze imam sa medijima? Kad sam ja u Atenici.
— Veljo, tebe u Vladi nema, to znaš. A za Koridore si bio nestrpljiv…
— Ma b…me i za Vladu i za Koridore, moj otac mi je rekao…
— Meni je moj Veljo rekao da ti ruku ne pružim kad te vidim, ali posao je posao. I ne psuj.
— Sanda, Đorđe, idemo u Staru Hercegovinu. Zdravo Vučiću.
Vučiću doneše vode. On na laptopu pročita najnovija istraživanja javnog mnjenja, zaklopi računar i pogleda šefa kabineta.
— Kojiću, jel′ gotovo?
— Nije, predsedniče, tu je Šutanovac. Čekaju Čeda i Čanak, Zukorlić…
— Čovek koga čekamo nije Šutanovac, nasmeja se Vučić.
— On tek pravi pokret, nije u parlamentu, kroz smeh reče Kojić.
— Neka uđe Šutanovac.
— Dobar dan predsedniče, DS neće podržati ovu rekonstrukciju.
— Dragane, kako si? Nemoj odmah teške teme.
— DS je posle podrške Saši Jankoviću…
— Šta, Šule, šta ste dobili? Pajtića koji tvituje?
— Stabilizovali smo biračko telo.
— Hvala je Bogu, a i tebi i Saši. Samo vi nastavite tako da stabilizujete.
— Medijske slobode, predsedniče, nisu…
— Više si puta bio na RTS za vreme moje vlasti nego kad je bio tvoj kum Boris.
— Ja sam i tada…
— Dobro, Šule, šta su vaši predlozi?
— Mi ćemo naše predloge reći u parlamentu koji nije radio…
— Šteta, Šule, što nisi student, dobro mitinguješ.
— Da se ne ljubimo, Vučiću, reče predsednik DS i izađe.
Vučić sleže ramenima i pogleda ka vratima. Diže se sa stolice.
— Bujrum, bujrum Muamere.
— Alek je veliki, moj Vučiću.
— Moraš sa budućim premijerom videti oko onih tvojih objekata dole.
— Zar ovo nisu konsultacije oko nove Vlade.
— Jesu, ali javnost negoduje. I nije legalno. Znaš li ti, Muamere, da sam ja bio jedan od najboljih studenata prava, to što radiš…
— Znam Vučiću. Nego, šta radi onaj Vulin tamo ispred vrata?
— Još je tamo?
— Tamo, sad ja prolazim, a on dobaci „i ti pre mene“.
— Ma molio me da ga primim na konsultacije, kaže važno mu zbog članova stranke ha-ha, ha-ha.
— Ha-ha, ha-ha, on ima stranku.
— Pa kaže da ima, dobar je Vulin.
— Nemoj da bude, Vučiću, da sam zabadava ulazio u politiku.
— Polako, Muamere, ti si učen i strpljiv čovek.
— Mogu ja i da pozovem neke brojeve.
— Svrati neki put, Muamere.
Kad je ušao Čedomir Jovanović, nestalo je struje u Predsedništvu, pa detalje tog razgovora nemamo.
