Aleksandar snažno zavesla. Tišina je stvarala još veću tenziju, jedino što se čulo te noći bio je prigušeno opor zvuk škripe drveta kad onim njegovim šakama stisne veslo. Brzo smo se kretali.
— Mora ovako — rekao je tiho, kad smo već bili na sredini Jablaničkog jezera.
To je prva reč koju je progovorio otkad smo pre tri i po sata krenuli auto-putem prvo ka Nišu, pa onda u Leskovac. „Zbog Anice i bokala vina; zapalit ću Krajinu do Knina; zapalit ću dva, tri srpska štaba; da ja nisam dolazio džaba“, dopirao je kreštavi glas Marka Perkovića Tompsona sa zvučnika. Bilo je čudno, kao da je samo ta pesma nasnimljena više puta. Povremeno bi se izvio kao da gleda u retrovizor sa moje strane, ali mi je iz nekog razloga pratio mimiku.
Skrenuo je za Lebane, a prvu kafu smo popili u ugostiteljskoj radnji „Jadranko“. I tu je ćutao. Konobar je jedva pristao da naplati. On je uzeo fiskalni.
Čekaj moj poziv
Nepunih nedelju dana pre ove istraživačke noći u sportskoj hali „Aleksandar Nikolić“ pomenuo sam kako izvesni Zdenko Tibold tvrdi da Srbija odašiljanjem elektromagnetskih talasa preko EMP uređaja „izluđuje građane Hrvatske i Bosne i Hercegovine, podstiče iseljavanje mladih, opštu depresiju, mržnju i netoleranciju“.
— Srpski Harp postoji! Vodiću te da vidiš — rekao je brzo i napravio kamenu facu.
— Kad?— upitao sam izbečenih očiju kao da mi je Nina Badrić rekla da ćemo pit‘ kave.
— Kad javim. Uskoro!
Do tada sam verovao da priča o Harpu nije realna, što bi rekli današnji omladinci.
— Budite u 19 časova ispred male crkve, kod Hrama Svetog Save. Doći će auto po vas — saopštio mi je prijatan ženski glas i prekinuo vezu.
Stigli smo do obale jezera. Čudno kako se oči naviknu na mrak. Vidite sve kao na Terazijama. Hladno, ali prijatno.
— Možeš li?— upitao je dok smo se peli uz strminu.
— Mogu! — odgovorio sam i pipnuo džep od jakne da proverim da li su tu diktafon i mini foto-aparat.
— Nema snimanja i fotografisanja, nismo se tako dogovorili! Šta vidiš i upamtiš, to ti je.
Peli smo se na planinu Radan. To je bio cilj puta. „Znači, ono da se ugašeni automobili penju sami uzbrdo je bilo tačno. A onaj Bunjević iz ’Vremena‘ piše da je na Radan planini sve u redu sa gravitacijom. Aha, da, da. Čuj u redu. A gore Harp. Naš Harp. Ej!“, mislio sam se.
— Mi ga koristimo samo za Hrvate. Hteli smo i za ostale, ali ne deluje. Tehnika jeste, ali k’o da ima dušu, oseća šta su nam sve radili — rekao je kao da mi čita misli, a mogao je da čuje samo kako ispuštam dušu pentrajući se iza njega.
Kad sam urednici rekao: „Ljubinka, sine, ide Zorić u rat za Harp“ mislio sam da je to tu negde oko Avale. Eventualno Rtanj. Ako uopšte i postoji. „Bolje bi ti bilo da si nešto ozbiljnije radio, a ne da tako trošiš pare ruskih poreskih obveznika“, dobacivali su u redakciji kad sam krenuo.
— Postoji i dovde put kolima. Ali mora ovako, rekoh ti.
„E, neću ni da mislim! Ovaj sve čita“, pomislih.
— I nisam te ja vodio, samo da znaš. Ni to ne pominješ. U tekstu samo kaži: Aleksandar. Evo, stižemo.
Ravno, konačno. Pa ovako se nije probijao ni profesor Neš u „Blistavom umu“, kad je otkrivao one kodove špijuna. Nije ih otkrivao, znate već, ali je delovalo kao da ih je otkrivao.
Kleka koja tajnu čuva
— Kaži Dino…
— Ha-ha, šta ste rekli?
— Neozbiljan si. Kažem, kad stanemo pored one tamo kleke, kaži tri puta, onako navijački, brzo: „Diiino Ra-đa, Diiino Ra-đa, Diiino Ra-đa“.
Noć. Vrh (valjda) Radan planine, tišina koja para mozak, on ozbiljan, preozbiljan. Ma koliko blesavo da deluje — izgovorih.
Poče zujanje, kleka krenu da se pomera, a ispod grunu veliki slop svetla. Zaslepi nas. Zaklonismo rukom oči obojica. Kad prestade peckanje u očima, spustismo ruke, a ispred nas se ukazaše dvojica dvometraša, k’o Stojko Vranković. Pride, obojica sa brkovima i šajkačama. Jedan je držao drvenu kašiku, drugi teglu. Ćutali su kao Deripaska pred Putinom, ono onomad.
— ’Ajde, za’vati punu kašiku i progutaj — reče mi.
— Jedem samo „Podravkin“ i ajvar moje mame. Još drvena kašika.
— Ne zanovetaj. Tišina. To nam daje imunitet kad se spustimo. K’o neka si seka-persa.
— Ljut je, dobar! — rekoh, a on već zamiče u rupu.
Ko može da ne voli Dalmatinke
Velika, kao bilbord, providna tabla. Na njoj karta Hrvatske. Sve na ćirilici. Zagreb i Split konstantno blickaju. „Vau, Splitska riva, ako ovo funkcioniše ima da ga zamolim… ajme“, pomislio sam. Ljudski je to, zar ne? Pa, ko ne voli Dalmatinke.
— Kako idu taktovi pesme „Nad Kraljevom živa vatra seva“?— upitao je odjednom.
— „Nad Kraljevom živa vatra seva; da vidimo kog četnika nema; nema Sime, nema ni Deroka; to su Draži dva najbolja momka“. Zapevah k’o iz topa. Nju znam bolje od „Petliču pevaču“.
— E, ono što je kreštao Tompson o Anici kraljici, to su taktovi ove naše pesme. To smo im mi napravili. Odavde! Bolje da veruju u onu budalu, nego da neko ozbiljniji puni hale.
— E, sad…
— Šta, e sad…. Misliš da se Severina udala za Kebinog sina tek onako? To smo mi isto.
— Pa bila je…
— Nije, nije hvatala poslednji voz. Mi. Mi, bre, poslali talase. To njih boli, da im je Srbin zet.
— A može li Nina Bad…
— Opet si neozbiljan! Znaš ono kad se Zoran Milanović nalupetao sa onim šaranjem. To smo isto mi. Sedimo jedan dan tako i čujem on nešto, kao, zatvaraće granicu. Popi… dođemo ovde i samo preko dugmića.
— Šalite se?
— Pa, video si da čovek priča, a sam ne veruje šta priča.
— Mislio sam da je on to zbog kampanje.
— Ma, veruj mi. Slušaj ovo! — zapovedi, a na video-bimu veličine parketa u maloj dvorani sportskog centra „Gripe“ u Splitu, pojavi se zajapurena prepoznatljiva glava Zdravka Mamića. „I protiv tebe spodobo, j… Joca Amterdam m…, još jedanput ga spomeni… onom zločincu i zlikovcu…“
— Jedino njemu ništa ne možemo. Zato Zdravko ovako peni na konferencijama, izludesmo čoveka. Naloženo je da ga više ne obrađujemo.
— A Karamarko? Je l‘ i on na merama?
— Jok, nego ću Darka Hudelista da im nametnem za vođu. Naravno da jeste. Tomislav je pravo rešenje. Bave se sami sobom više od pola godine. A, ne, ne Sanader više ne sme da nam se desi! Pa video si kakav je to bio potencijal, mogao je balkanski De Gol da bude.
— Ih, pa ne postaje se De Gol sa jednim „Hristos se rodi“ pred Pupovcem.
— Ali se bivši premijer Hrvatske postaje kad uključimo Harpić.
— Valjda se kaže Harp.
— Da je tebi toliko poslova završio i ti bi mu tepao.
Praktično dokazivanje upotrebe
„Neka oni mole Boga da mi ne počistimo svoje dvorište, jer ako mi počnemo čistiti svoje dvorište, imat će oni još jako puno Srba iz Hrvatske koji će morati ići u Srbiju. Oni drže ovu državu za blagajnu i samoposlugu, a ništa joj ne daju“, bljuvala je vatru neka sredovečna žena na onom video-bimu.
— Vidi Ruki!
— Dobro si rekao, Ruki. Ruža Tomašić je jedan od naših najboljih proizvoda. Gde neko čitav može onako da priča. Ona zatalasa, a mi odma‘ zovemo Federiku Mogerini.
— A oni se plaše Mogerinijeve…
— Ne kontriraj. Vidiš li da ne mogu da prodaju državne obveznice. Pukli su, bre, totalno. Samo slušaju Seku i Cecu, više ih ni za Miroslava Ilića ne teramo. Video si da im navijači u Francuskoj igraju „Užičko kolo“ ha-ha-ha, to nisam mogao da odolim. A zastava sa šahovnicom samo leprša. Ha-ha-ha.
— Deluje i u Francuskoj?
— Ma, gde god da su Hrvati, srpski Harp deluje! Ništa ne paziš šta pričam. Harpić je mašina sa dušom. Pravi je mali zločinac, broji im krvna zrnca.
— Dobro, verujem vam. Evo, ne mora Nina, neka me zove Stanković u „Nedeljom u 2“.
— Ti samo za sebe. Ništa država. Pa nije ovo Leka Ranković pravio da bi se ti šepurio na HRT-u.
— Leka je ovo inicirao?
— Leka i Koča. A znaš ko je dao pare?
Načuljio sam se da čujem, kad poče neko zujanje. Konstantno se pojačavalo. Kao telefon kad zvoni.
— Zoriću, čoveče, podne je, gde si?— sa druge strane je bila producentkinja Milica iz redakcije Sputnjika. — Ti spavaš! Pa čoveče, diži se, čekaju te ovde treba da pišeš o ovoj budalaštini da Srbi Harpom utiču na misli Hrvata, ali da se sprdaš sa tim likom što je izjavio.
— Ne, ne, ne spavam… evo me u… znaš kakvu priču imam.
— Vuci se u redakciju da pišeš, nemaš priču. Joj Zoriću, opet fantaziraš.
