Sve se na kraju odigralo pod „staklenim zvonom“ na Cetinju, prigušeno, utajeno, nezapaženo — Crna Gora je postala 29. članica NATO-a.
Svetske medije je više zanimalo grubo i nediplomatsko guranje premijera Crne Gore Duška Markovića od strane neformalnog šefa NATO-a Donalda Trampa, negoli to da je Alijansa dobila još jednu punopravnu članicu na svom južnom evropskom krilu.
Po principu „nema lošeg marketinga“ — crnogorske vlasti su bile skoro oduševljene tim potezom, maltene zahvalivši se na Trampovom blagodetnom dodiru (skoro pa miropomazanju) premijera Crne Gore. Vladini mediji su se dičili i pohvalili da su upravo tim činom mnogi čuli da postoji Crna Gora, i da će poseta njihovom primorju značajno porasti nakon „nežnog“ dodira šefa Bele kuće.
Nedosanjani snovi i sumorna java
Ulazak u bilo koji savez, a naročito kada su u pitanju vojni savezi, ne predstavlja prolazno, privremeno rešenje, već dugoročnu stratešku odluku, kao i političku opredeljenost jedne zemlje. Utoliko je bitnije za državu da sa što širom podrškom u samoj zemlji uđe u takav sistem ne bi li smanjila mogućnost kasnije „naknadne pameti“, koja je naročito svojstvena za Balkan.
Naime, još nijedna članica nije uspela da izađe iz NATO-a nakon stupanja u njegove redove. Ulaskom u vojno-politički savez, trebalo bi da obe strane — i zemlja-aplikant i sam savez, imaju određenu korist.
Bazični odnos gradi se na međusobno ustanovljenom interesu, pa su tako NATO i njegovi zvaničnici Crnoj Gori imali da ponude, kako tvrde, „bezbednost“, odnosno pripadnost jednom većem sistemu, uz dolazak stranih investitora u godinama koje slede, a sve zahvaljujući evro-atlantskom kursu zemlje. Sigurnost i stabilnost su, zasad, nedosanjani snovi, Balkanu svakako dugoročno preko potrebni — ali, kako se dolazi do tih suštinski bitnih blagodeti?
Od Vardara pa do Triglava postoje duboka neslaganja i snažne raznolikosti. Odslikavaju se kroz političku nestabilnost danas nezavisnih balkanskih država nastanjenih ljudima živopisnog temperamenta koji kroz istoriju nisu navikli da trpe nametanje mišljenja. Da li je članstvo u jednom vojno-političkom savezu spas za balkanske narode, odnosno da li se intenzivnim dešavanjima u regionu nameće stav da je članstvo u NATO-u uslov svih uslova za mir na Balkanu?
I Makedonija, sa novom garniturom vlasti, sprinterski se približava NATO-u. Spekuliše se i o datumu — do kraja 2018. godine trebalo bi da se priključi Severnoatlantskom vojnom paktu. Čak i iskonski problem sa Grčkom oko državnog imena Makedonije deluje nikad bliži postizanju kompromisa.
Da li će se i Makedonija provući kroz „pasošku kontrolu“ i brže-bolje stići do cilja — spasa, kako tvrdi trenutna makedonska politička elita? Neki bi rekli — u demokratskim, evropskim institucijama o svemu se može razgovarati sem o referendumu, najprostijem i najstarijem oružju demokratije.
Princip nelojalnog savezništva
Za zemlju koja se nalazi u ratu, jedina lošija vest od glasa da gubi na frontu jeste da je doskorašnji saveznik napustio njene redove i priključio se suprotnoj strani. Malo li je takvih primera u istoriji ratovanja? Neretko je takav splet okolnosti uticao i na krajnji ishod rata.
U Prvom svetskom ratu, to je bio Londonski ugovor i prelazak Italije na stranu saveznika, u Drugom, nama dobro poznat beogradski puč 27. marta. Toliko se pisalo i prepričavalo o njemu, a to koliki je uticaj imao na krajnji ishod rata nikada nećemo saznati. Ono što se zna: Srbiju je ta podela nesumnjivo razorila. Većina odluka donesenih iz elitističkih krugova na Balkanu se ne završava slavno.
Emocije, „vrela krv“ i slobodarski duh prevladaju i nad razumom, a kamoli nad odlukom šačice ljudi, jer se duh gaji vekovima kroz institucije, dok su ljudi u njima prolazni. Upravo je zato, posmatrano sa današnje tačke gledišta, princip nelojalnog savezništva u istoriji ratovanja izuzetno bitan fenomen.
Koban može biti i po velike saveze, dok je po manje narode, pokazalo se, još smrtonosniji. Koliko NATO-u odgovara da u svojim redovima prikuplja, samo zarad širenja i demonstracije moći, i narode sa tradicionalno suprotnim nasleđem i drugačijim mišljenjem — pokazaće vreme.
Trusni, brdoviti Balkan
Nesmotrene izjave, poput one ministra odbrane Crne Gore Petra Boškovića, da će, ukoliko zatreba, u okviru NATO-a Crna Gora biti spremna da interveniše i na Kosovu i Metohiji, samo mogu da unesu dodatne razdore u politički i društveno već trusno područje našeg južnog suseda.
Htela — ne htela, Srbija se, nakon ulaska Crne Gore u NATO, našla u teškoj situaciji. Budući ulazak Makedonije može samo da poveća spoljnopolitički pritisak. Ukoliko su tačne spekulacije da su SAD zainteresovane za izgradnju humanitarnog centra kod aerodroma „Ponikve“, kao pandan ruskom humanitarnom centru u Nišu, Srbija bi možda mogla da načini jedan korak dalje od svih na međunarodnoj sceni: priključi se i NATO-u, predvođenom SAD, i Organizaciji dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), predvođenoj Rusijom.
