Na daleki arhipelag u Indijskom okeanu sa porodicom, suprugom Vesnom i ćerkom Srđanom, stigao je pre skoro tri decenije.
Rođeni Beograđanin, diplomirani hemičar, ceo svoj radni vek proveo je radeći u JAT-u u Sarajevu i u sejšelskoj avio-kompaniji, a njegova supruga Vesna, Sarajka, svršeni filolog francuskog jezika, provela je više od 40 godina u novinarstvu. Ćerka Srđana se školovala na Sejšelima i u Engleskoj, radila je kao novinar na sejšelskoj televiziji i bila je portparol predsednika zemlje Džejmsa Mičela. Jedina je Srpkinja koja je obavljala tu važnu funkciju u nekoj stranoj zemlji i jedina je u svetu koja je pravoslavnu liturgiju prevela na kreolski jezik.
Na ova egzotična ostrva stigli su osamdesetih godina prošlog veka na poziv sejšelske Vlade, koja im je ponudila da rade za njih, svako u svojoj profesiji. Došli su sa idejom da tu ostanu nekoliko godina, ali rat u Bosni devedesetih godina omeo je njihove planove i promenio im život iz korena. Sve što su imali u Sarajevu izgubili su i nisu imali gde da se vrate.
Živeći daleko od svoje zemlje, rodbine i prijatelja, oslonac su pronašli u pravoslavnoj veri.
Nakon penzionisanja, Srđan Janošević je 2009. godine rukopoložen u Solunu za sveštenika Aleksandrijske (grčke) patrijaršije. U svojoj sedmoj deceniji života, otac Sergios je postao prvi, a i dalje je jedini pravoslavni sveštenik na Sejšelima.
Danas je potpuno posvećen veri i širenju pravoslavlja među lokalnim stanovništvom.
Zidane crkve nema, pa nedeljne liturgije služi u maloj kapeli Svetog Dimitrija Solunskog, koja je adaptirani deo njihove porodične kuće i prima oko tridesetak vernika.
Tu nas je otac Sergios i dočekao i ugostio tokom ovog meseca, u nedelju ujutru, uoči svete liturgije.
Kapela i dom Janoševića nalaze se u naselju Makabe, na glavnom i najvećem sejšelskom ostrvu Mahe, na uzvišici sa koje pogled „puca“ na smaragdno-tirkizni indijski okean.
Već na samom ulasku u kapelu oseća se uzvišena energija i ljubav koju su Janoševići utkali u svaki kutak ovog svetog mesta.
Kapela je u prizemlju kuće, a kada smo stigli već je bila puna vernika — Rusa i Ukrajinaca. Uglavnom su to diplomate — predstavnici ruske ambasade, lekari i biznismeni i njihove porodice, koji žive i rade u ovom rajskom kutku planete. Među njima je bila i jedna Kreolka — prva Sejšelka koja je primila pravoslavlje. Krstio ju je otac Sergios.
Spuštenih pogleda, udubljeni u smisao molitva i pesama koje se pevaju, sa dubokom verom i pobožnošću vernici stoje i mole se. Ima dece, mladih, starih. Većina žena je u suknjama ili haljinama, sa maramama na glavama — cela slika podseća na onu kakva se najčešće viđa u ruskim crkvama i svetinjama. Tek povremeni pogled na palme i okean kroz terasu podseti da se nalazite na „kraju sveta“, daleko od Srbije, Rusije ili Ukrajine.
Neobično je bilo slušati svečanu liturgiju na više jezika — engleskom, crkvenoslovenskom, grčkom, ruskom i srpskom.
Uz blagoslov mitropolita Tanzanije i Sejšela, gospodina Dimitriosa, otac Sergios službu drži na engleskom jeziku da bi svi razumeli, jer parohijana ima iz skoro svih pravoslavnih zemalja sveta.
Ćerka Srđana je horovođa. Supruga Vesna takođe peva, pravi naforu i „pomaže u svemu što je ženi dozvoljeno u crkvi“. U horu peva i Ruskinja Ana, a mladi Ukrajinac Nikita prinosi kandilo i priskače u pomoć u svemu što je potrebno.
Stiče se utisak da su se otac Sergios i njegovi parohijani potpuno duhovno ujedinili, da su postali jedna velika porodica.
Posle svete liturgije, okupljaju se na terasi, koja se nadovezuje na kapelu i dugo razgovaraju. Svako donosi specijalitete iz svoje zemlje, pa se na trpezi mogu naći ruska jela od „grečke“ (heljde), ukrajinski vareniki i kreolska samosa.
O ocu Sergiosu njegovi parohijani imaju samo reči hvale. On je njihov duhovnik i prijatelj. Čak i oni koji su po završetku ugovora otišli sa Sejšela i danas mu se javljaju.
On je čovek blagog osmeha i toplog pogleda, koji gotovo da miluje rečima dok govori.
Voleo bi da jednog dana sa svojim vernicima podigne pravoslavnu crkvu na Sejšelima i da u njoj služi.
Život na Sejšelima im je, kaže Vesna, lep. Zavoleli su tu zemlju, ali za Srbijom i Beogradom čeznu.
Danas na Sejšelima živi tek deset do petnaest Srba. Uglavnom su to uspešni ljudi u svojim profesijama. Ima lekara, arhitekti, kuvara…
Sa ocem Sergiosom i njegovom porodicom sreli smo se baš uoči njihovog godišnjeg odmora i puta u Srbiju. Na rastanku su nam darivali ikonice, krstiće od palminog lišća koje otac Sergios sam pravi i ce-de sa dokumentarnim filmom, na srpskom i ruskom jeziku — „Od Naisusa do Konstantinopolisa“, koji je svojevremeno, u godini velikog jubileja Milanskog edikta, uz ćerkinu pomoć snimila Vesna sa ciljem da hrišćanskom svetu približi život i značaj cara Konstantina.
Sa suprugom Vesnom, otac Sergios će u narednih nekoliko nedelja boraviti u Srbiji, a pred povratak na Sejšele tradicionalno će posetiti Solun, da bi se poklonili moštima Svetog Dimitrija Solunskog, u čiju čast pravoslavna kapela na Sejšelima nosi ime. Sveti Dimitrije Solunski je i krsna slava Janoševića.
