Formiranje zajedničkog tržišta u regionu donelo bi dobro svim zemljama, složili su se predsednik Srbije Aleksandar Vučić i komesar za proširenje Johanes Han. I to više puta, uz konstataciju da bi zajedničko tržište bivših republika SFRJ koje su van Evropske unije (bez Slovenije i Hrvatske), uz dodatak Albanije i južne srpske pokrajine Kosova i Metohije, koja je pod protektoratom UN, udružilo tržište od 20 miliona ljudi. Međutim ta ideja, koliko god puta bila ponovljena nikako se ne prihvata pre svega u Albaniji i na Kosovu, ali ni u Crnoj Gori.
S obzirom da su sve te države male, sa slabom ekonomijom, uskim prostorom za plasman roba, posebno kada je reč o izvozu van regiona, nije jasno zašto je ta ideja dočekana na nož. Jedini razlog mogao bi mogao da bude politički — strah da bi Srbija, kao „ekonomska“ centrala na regionu, mogla da postane i centralna politička tačka i to ne samo Brisela.
Crnogorsko i albansko odbijanje da se udruže u kako tvrde „mini ekonomsku Jugoslaviju“ nema osnova jer njihova tvrdnja da bi udruživanje u takav projekta udaljio ovaj deo Balkana od ulaska u EU, prosto ne pije vodu. Evropskoj uniji, mnogo je lakše da u svoj zagrljaj primi države koje su ekonomsko stabilne, nego države koje će morati stalno da drži na infuziji parama svojih državnih obveznika. Međutim, očigledno je da je strah od jake Srbije jači od njihovih ekonomskih interesa.
Pitanje je zašto?
Srbija kao država nema teritorijalne pretenzije ni prema jednom svom susedu. S druge strane, i Srbija ima cilj da što pre postane članica EU, dakle, ide u istom smeru kao i ostale države koje čekaju da se kapija EU za njih otvori. U isto vreme, ako pare govore univerzalnim jezikom logično je da bi ekonomska saradnja bila ujedno i temelj da se večito uzjogunjeni Balkan — umiri. Ali možda je baš u ovome „kvaka“…
Ni Amerika, ali ni Turska, koje imaju poprilično bliske odnose sa državama koje se i najviše bune protiv ove ideje — Albanijom i Crnom Gorom, nisu sklone mišljenju da je ova ideja dobra. Za to navode i više razloga.
Turska jer bi joj na ovaj način bilo oduzeto malo, ali blisko tržište, a Amerika jer bi ekonomska stabilnost država čijom politikom sada upravlja „daljinskim upravljačem“, mogla da se otme kontroli, da ne kažemo — mogle bi da počnu da misle svojom glavom. To bi Americi faktički jako suzilo politički uticaj na Balkanu, sa kojim očigledno još nije završila jer upravo iz ove svetske velesile čuje se da je potrebno prekrojiti granice Balkana, jer ovako kako su ih sašili — nisu dobre.
Dodatni problem u stvaranju ovakve regije Amerikanci vide i u činjenici da je Srbija inicijator ove ideje. Zaplašeni ruskim uticajem na Balkanu i činjenicom da Srbija ima Sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom, Amerikanci u svojim projekcijama već vide ovu regiju koja ekonomski jača preko Srbije, a na korist Rusije.
Jedan američki ekonomista je u svojoj analizi kako bi se ova ideja odrazila na američko pitanje na Balkanu čak bio izričit u tome da nikako ne treba dozvoliti takvu vrstu ujedinjenja, jer bi to „zacementiralo“ Rusiju na Balkanu.
Evropa je raspoložena da odvoji početni budžet za realizaciju ove ideje, posebno Nemci, koji ne kriju da bi pod plaštom ekonomskog plana u stvari to bio politički projekat koji bi balkanske države udaljio od ideje novih podela.
Sa druge strane, Evropa, bar tako njihovi stručnjaci ocenjuju, ima i sopstvene interese da se ovakva ideja realizuje, jer i njih zanima Rusija. A s obzirom na odnos Srbije sa Rusijom, Brisel bi mogao mimo Amerike da stvara paralelnu, da ne kažemo „tajnu“ vezu sa Rusima.
