Pravni osnov za ovu ideju, kaže Popović, može se naći u rezoluciji Skupštine Srbije o neutralnosti, koja je usvojena 2007, za vreme vlade Vojislava Koštunice, a doneta je kao odgovor na povećane pritiske na Beograd zbog namera da se nasilno proglasi nezavisnost Kosova i Metohije.
„Danas, između dve trećine i 85 odsto građana Srbije protivi se pristupanju Srbije NATO-u, dok vlada smatra program ’Partnerstvo za mir‘ kao najviši mogući vid saradnje sa NATO-om“, navodi Popović.
Pristupanje NATO-u u BiH traže politički predstavnici Bošnjaka i Hrvata, dok Republika Srpska blokira taj proces, a građani tog entiteta, koji zauzima 49 odsto teritorije BiH, otvoreno izražavaju želju za dubljim političkim i vojnim zbližavanjem sa Rusijom.
U Makedoniji, prema Popovićevim rečima, jedino je separatistički nastrojena albanska manjina jednoglasno za pristupanje ove države NATO-u, a proces pridruživanja blokirala je Grčka, koja, iz istorijskih razloga Makedoniji osporava ime i sprečava joj pristupanje, ne samo severnoatlantskoj alijansi, već i Evropskoj uniji.
„Situacija sa Crnom Gorom još je jasnija. Crnogorci su tradicionalno simpatizeri Rusije, a najmanje 40 odsto građana smatra da su Srbi i da govore srpskim jezikom. Čak i među onima koji se nacionalno identifikuju kao Crnogorci, mnogi se protive ulasku u NATO. Crnogorski režim uporno izbegava referendum na kome bi se, očigledno, većina građana izjasnila u korist vojne neutralnosti Crne Gore i, prema tome, ulasku u NATO“, ocenjuje Popović.
Potencijalni balkanski savez nezavisnih država mogao bi, prema Popovićevim rečima, da ima dva zajednička imenioca.
„Prvi od njih bi bio vojna neutralnost, odnosno mogućnost tih zemalja da se odreknu članstva u NATO-u. Drugi bi bio izgradnja ekonomske unije, bez ikakvih političkih pretenzija“, kaže Popović.
Postoje različiti oblici i različite oblasti saradnje koji mogu biti implementirani u zemljama van blokova, objašnjava Popović.
„Mnogo zajedničkih ekonomskih, infrastrukturnih, energetskih, vojno-tehničkih i drugih projekata pokrenuti su u vreme bivše Jugoslavije. Možemo deliti ekonomske i diplomatske kancelarije širom sveta, možemo nastaviti zajedničku politiku o pitanjima koja se odnose na globalne izazove, kao što je trenutna migrantska kriza“, tvrdi Popović.
Rusija, prema Popovićevim rečima, ne bi trebalo da bude direktno umešana u eventualni proces integracije.
„Dobra pozicija Rusije određena je upravo političkim i diplomatskim položajem u odnosu na prostor bivše Jugoslavije: Rusija podržava teritorijalni integritet Makedonije, nezavisnost Crne Gore i suverenitet BiH (ali i integritet njenih entiteta) i ne podržava jednostrano proglašenu nezavisnost KiM“, objašnjava Popović.
Za Popovića, projekti poput „Južnog toka“, koji je EU blokirala, kako kaže, iz sebičnih interesa i straha od širenja ruskog političkog uticaja, upravo su ono što Rusija treba da uradi ako je zainteresovana za jačanje neutralnih država na Balkanu.
Srbija bi pridruživanjem EU više izgubila nego zaradila, tvrdi Popović, jer u migrantskoj krizi EU je pokazala svu svoju krhkost i heterogenost.
„Naša republika mora održati najbliže moguće bilateralne političke, ekonomske i kulturne odnose sa svim zemljama-članicama EU, ali verujemo da Srbija ne bi trebalo da postane članica EU. Ova pozicija nije rezultat emocija, već hladnokrvne analize, prema kojoj je Srbiji trenutno neekonomično da se pridruži EU. S druge strane, Ruska Federacija — naš prirodni saveznik, kroz istoriju se pokazao kao najpouzdaniji partner i pravi prijatelj Srbije. Kad god je bilo potrebno, ruski zvaničnici podržavali su odluke koje su bile najprihvatljivije za Srbiju. I u Ujedinjenim nacijama, i u drugim međunarodnim organizacijama, i u bilateralnim odnosima sa trećim zemljama“, kaže Popović.
Popović podseća da je, zahvaljujući Rusiji, sprečeno usvajanje britanske rezolucije o Srebrenici, koja je za cilj imala da nanese sramotu celom srpskom narodu i označi ga genocidnim. Pored toga, zaključuje Popović, zahvaljujući Rusiji, sprečeno je pristupanje lažne države Kosovo u Unesko.
