Ne samo da su kontrolisali predizborni program ruskog predsednika i pratili rejtinge, već prema nekim pokazateljima može da se pretpostavi da su izbori bili u potpunosti namešteni, a da je zapravo na njima pobedio Genadij Zjuganov, objašnjava autor članka.
Poslednjih devet meseci Demokratska partija i tzv. liberalni mediji vode „neomakartističku kampanju“, predstavljajući Trampa kao Putinovu marionetu i nazivajući Moskvu neprijateljskom stranom silom, piše „Vorld sošalist veb-sajt“. Prema rečima autora, iza ovog „političkog lova na veštice“ stoji borba između američke imperijalističke spoljne politike i sklonosti Trampa da poboljša odnose sa Rusijom.
Da bi se pojačala ova kampanja na javnost se izlivaju „licemerni izrazi užasa i šoka“ zbog činjenice da neka zemlja može da pokuša da manipuliše izborima u drugoj državi. Međutim, autor članka navodi da je to što se američki izborni sistem predstavlja kao model demokratije očigledna prevara.
„Ovo je sistem koji legalno omogućava superbogatoj finansijskoj oligarhiji da potkupljuje kandidate, partije i izbore“, piše autor. Tako je, na primer, iz objavljene prepiske Nacionalnog komiteta Demokratske partije jasno da je ona pokušavala da sabotira kampanju Bernija Sandersa, što predstavlja manipulaciju izbornog procesa.
Ako se govori o manipulaciji izbora u drugim zemljama, „vladajuća američka elita, njeni mediji i političke marionete vrlo dobro znaju o čemu govore“. „Sjedinjene Američke Države su svetski lider u mešanju u izbore u drugim zemljama“, smatra autor članka, pozivajući se na podatke istraživača. Tako su se u periodu od 1946. do 2000. godine SAD 81 put mešale u izborni proces u drugim zemljama.
U ovu cifru ne ulaze operacije svrgavanja režima i vojni udari koji su se dešavali u zemljama nakon biranja kandidata nepoželjnih za Sjedinjene Američke Države, kao što se desilo u Iranu, Kongu, Gvatemali, Čileu i tako dalje. U stvari, ispostavlja se da Vlada SAD i njeni saučesnici skoro nikog nisu ostavili bez svog mešanja, uključujući i svoje fiktivne saveznike, ističe sajt.
Međutim, jedan slučaj, prema autoru članka, posebno se izdvaja na ovom spisku zbog svoje „neskrivene drskosti“. I to se nije desilo bilo sa kim, već sa Rusijom. Radi se o 1996. godini, kada je Boris Jeljcin osvojio drugi mandat. Tada su Bela kuća i predsednik Bil Klinton lično sproveli veliku kampanju u znak podrške ovom lideru čiji je „kompradorski režim na prvom mestu osnovan sa ciljem da prati raspad Sovjetskog Saveza i povratak kapitalizma“. Ironija ove situacije je i u činjenici da je sadašnja žrtva navodnih ruskih sajber-napada, Hilari Klinton, u to vreme bila supruga predsednika koji je umešao svoje prste u ruske izbore pre 20 godina.
Pre nego što je Jeljcin najavio da će se drugi put kandidovati, on je bio jedan od najomraženijih ljudi u Rusiji, između ostalog i zbog privatizacije ruske privrede i njenih katastrofalnih posledica: 50 odsto smanjivanja BDP-a, hiperinflacije, rastuće korupcije, kriminala, propadanja medicine, iscrpljivanja rezervi hrane i goriva, neisplaćivanja plata i penzija, pada životnog standarda i zbog rata u Čečeniji.
Jeljcinova opozicija bila je toliko jaka da je on 1993. godine uz pomoć diktatorskog ukaza raspustio parlament i uz pomoć vojske ugušio proteste, ubivši, prema rečima autora članka, oko dve hiljade ljudi. „Takav je bio takozvani junak demokratije kojeg su Sjedinjene Američke Države podržale na izborima 1996. godine“, piše list.
Prema navodima novinara, Jeljcinovo okruženje pozvalo ga je da izmeni ili odloži izbore, plašeći se da će na njima pobediti njegov protivnik Genadij Zjuganov. Međutim, „za spas Jeljcina od sigurnog političkog poraza upućeni su američki politički radnici“. Pri tome, ova operacija čak nije posebno nije skrivana: posle pobede Jeljcina, časopis „Tajm“ je objavio odgovarajuću naslovnicu i članak u kojem je u detalje ispričano kako su sa Jeljcinom radili Džo Šumejt, Džordž Gorton i Ričard Dresner.
Svi oni su bili američki politički konsultanti i imali su iskustvo u sličnim stvarima od Votergejta do pomoći Bilu Klintonu da postane guverner Arkanzasa. Njih trojica su za četiri meseca rada u Rusiji dobili 250 hiljada dolara, bili su im plaćeni svi troškovi i imali su neograničeni budžet za obavljanje istraživanja i drugih aktivnosti. Da bi sakrili svoj identitet oni su govorili da su došli u Rusiju da bi prodavali televizore.
Kako je pokazalo njihovo prvobitno istraživanje, Jeljcina je podržavalo samo šest odsto birača. „Staljin je imao više pozitivnih ocena i manje negativnih nego Jeljcin“, istakao je Dresner. Više od 60 odsto ispitanika nazvalo je Jeljcina korumpiranim, više od 65 odsto je smatralo da je on upropastio privredu.
Otprilike u isto vreme Međunarodni monetarni fond je na zahtev SAD izdao Rusiji kredit od 10,2 milijarde dolara, što je omogućilo ruskoj vladi da „potroši ogromnu sumu za isplatu odavno dugovanih plata i penzija milionima Rusa“.
Osim toga, istraživanja su pokazala da je većinu birača brinula mogućnost izbijanja građanskog rata, što je omogućilo političkim konsultantima da prevaziđu prosto ocrnjivanje komunista. Kako su govorili sâmi Amerikanci, mnogi ljudi u Rusiji tada su osećali nostalgiju za SSSR-om, niko nije voleo predsednika, a još manje ih je privlačila opasnost od nemira i međuklasnog rata, zbog toga je Jeljcin naglašavao da bi, ukoliko on ne pobedi, moglo da dođe do povećanja nezadovoljstva. Zadatak je bio da se pokaže da Jeljcin može da se suprotstavi Americi, kao komunisti, da je to lider na kojeg treba računati.
Iako je zahvaljujući radu američkih političkih konsultanata uspeo da se smanji jaz između kandidata, mešanje Bila Klintona bilo je jednostavno neophodno, posebno zbog toga što je Jeljcin odbijao mnoge savete Amerikanaca. Klintonova uloga ostaje do kraja nepoznata, ali je njegov pomoćnik kasnije govorio da mu je američki predsednik, navodno, lično rekao da želi da izaberu Jeljcina, a ne Zjuganova, sâm je pratio podatke ispitivanja javnog mnjenja, zvao Jeljcina i govorio mu kako da vodi kampanju, šta da kaže, praktično je bio politički savetnik ruskog predsednika.
Sa novinarima „Tajma“ koji su i ispričali ovu priču, razgovarali su upravo politički konsultanti koji su bili uključeni u operaciju. U tom članku naveden je sledeći zaključak: „Rusija je učinila istorijski korak dalje od svoje totalitarne prošlosti. Nastupio je trijumf demokratije, a zajedno sa njim došli su i instrumenti savremenog vođenja kampanje, uključujući i prevare i obmane koje su dobro poznate Amerikancima“.
Autor članka ističe da mnogi ljudi smatraju da je Jeljcin ipak izgubio, a da su rezultati bili namešteni, a isto mišljenje izrazio je 2012. godine Dmitrij Medvedev. Zbog toga bi se moglo pretpostaviti da je pravi razlog zašto je priča o radu američkih političkih konsultanata sa Jeljcinom objavljena mogao da bude još jednostavniji — ona je trebalo da posluži kao pokriće i za potpuno montirane izbore.
„Ova priča naglašava apsolutno licemerje CIA, Demokratske partije i medija koji pokušavaju da potpiruju antirusku histeriju kako bi pripremili agresiju protiv Rusije zbog mešanja koje joj se pripisuje za ono što je istorijski bilo rezervisano za Ameriku — da se odredi ishod izbora u drugim zemljama“, zaključuje autor članka.
