Podsetimo da je još u 19. veku ruski filozof Aleksandar Hercen rekao da je Tihi okean „Sredozemno more budućnosti“. I zaista, danas je značaj Azijsko-tihookeanskog regiona (ATR) za svetsku ekonomiju ogroman. Preko ATR prolaze najvažniji savremeni trgovački putevi. Ovde su locirane tri najjače svetske ekonomije — SAD, Kina, Japan. Jedna od posledica koncentracije značajne ekonomske aktivnosti jeste i intenzivno nadmetanje globalnih igrača za moć na tržištima i nad finansijskim tokovima.
Viši naučni saradnik Moskovskog državnog fakulteta za međunarodne odnose Igor Denisov smatra da je govoreći o trouglu Rusija—SAD—Kina, potrebno prvo proanalizirati kinesko-američke odnose, posebno imajući u vidu nepredvidivost Trampove politike.
„Neophodno je pri svim prognozama biti krajnje oprezan, imajući u vidu šta je sve do sada Tramp izneo u javnost putem Tvitera, a šta je od toga potom realizovao. Izgleda da je u suštini većina njegovih predizbornih izjava bila čisti blef. Jedino što je Tramp do sada zaista učinio, jeste izlazak SAD iz Transtihookeanskog partnerstva“, zaključio je Denisov.
Ostala suštinska pitanja su i dalje aktuelna, u tom smislu i sve američke vojne alijanse. Drugim rečima, nema nikakvih opasnosti po odnose SAD sa Japanom i Južnom Korejom u sferi vojne saradnje. Svi ključni politički igrači iz Trampove administracije su već posetili region —potpredsednik, ministar odbrane i državni sekretar, što već mnogo toga govori, podseća Denisov.
Aleksandar Gabuev, drugi govornik u diskusiji i rukovodilac programa „Rusija u ATR“ Moskovskog centra Karnegi ističe da u Vašingtonu administraciju Trampa nazivaju „post Amerikom“.
„Vlada potpuno neuobičajena atmosfera, nema državnih službenika srednjeg ranga. Ljudi koji su sad na čelnim mestima u Stejt departmentu i Pentagonu ne dobijaju konkretne instrukcije, pišu izveštaje, šalju ih svojim nadređenima, ne znajući da li ih iko uopšte čita. Moglo bi se reći da je to vrlo zanimljiva stvarnost“, objašnjava Gabuev.
Sa druge strane, ako pogledamo na Trampa kao predsednika i zanemarimo njegovu čudnu frizuru, neuobičajeno ponašanje ili način komunikacije putem Tvitera i pokušamo da nađemo makar nešto racionalno ili sistematično, verovatno bi se moglo reći da je on sam došao do zaključka: „Eto, poigrali smo se, pokušali smo da izgradimo svet onako kako bi to htela Amerika, ali nismo uspeli“, uz dozu sarkazma zaključuje Gabuev.
Denisov podseća da se povodom Trampove retorike u odnosu na Kinu, mora pomenuti da je on zadivio mnoge analitičare, jer je počeo da govori „kineskim jezikom“.
„Američki predsednik je počeo da koristi takve jezičke formulacije koje do sada njegovi prethodnici nisu. Tramp doduše nije govorio da Kina i SAD neguju zajedničke vrednosti, ali je uopšteno govorio značajno pozitivnije o odnosima dveju zemalja. To je već bio dobar znak Kinezima pre sastanka Si Đinpinga i Trampa. Kinezima se žurilo, želeli su taj sastanak na vrhu, jer su videli Trampov nestrukturirani politički stil i samim tim opasnost za kinesku diplomatiju, uplašili su se mogućeg haosa“, objašnjava Denisov.
Paradoksalno, najveći izazov za Kinu su upravo Trampov stav povodom Jugoistočne Azije i uopšte američko prisustvo u regionu.
„Čini mi se da u tom pogledu Trampova politika može biti efikasnija od Obamine, jer je on već pomenuo da zajedničke vrednosti i pogledi na politički sistem neće biti od presudnog značaja. Ta izjava i takav stav daju mogućnost da se sarađuje i sa onim režimima koje su Obama i njegova administracija smatrali autoritarnim. Konkretno, sa Tajlandom su odnosi postali značajno lošiji. Ta zemlja je bila jedan od ključnih saveznika SAD u regionu, ali ga je prethodna garnitura ignorisala, jer je na vlasti vojna hunta“, zaključuje Denisov.
Sa takvim stavom se slaže i Aleksandar Gabuev i objašnjava da je Trampu verovatno jasno da je Vašington mnogo novca potrošio investirajući u nekakav globalni sistem, koji je trebalo da zaštiti američke interese, ali se ispostavilo da je to investiranje u prazno.
„Zato Tramp sada hoće da se polako okrene unutrašnjim projektima i ekonomskom nacionalizmu. Usput će da kažnjava ’nevaljale momke‘, a sa dobrima će da razvija odnose. Zaštita ljudskih prava i demokratskih vrednosti je i tako uvek bila samo izgovor. Tramp će se udaljiti od ideje izgradnje ameriko-centričnog sveta, jer je to skupo, a ne donosi željene rezultate“, objektivan je Gabuev.
Igor Denisov, govoreći o odnosima ostalih ključnih igrača u regionu, podseća da ni Singapur, kao jedan od najvećih regionalnih finansijera, ali ni Indija nisu učestvovali na kineskom samitu „Jedan pojas, jedan put“.
„Što se Indije tiče, Rusija ne može biti posrednik u njenim odnosima sa Kinom. Za Kinu je Indija veliki izazov. Ne bi trebalo zanemariti da Kina izlazi iz senke u kojoj je bila njena spoljna politika i da Peking prolazi kroz proces ’međunarodne socijalizacije‘. To što Indija nije učestvovala na samitu ’Jedan pojas, jedan put‘ bio je povod da se pojača aktivnost kineskih diplomata koji su počeli da govore da ’zmaj‘ i ’slon‘ mogu zajedno da plešu i u vazduhu i na moru. Mislim da će uslediti pojačana diplomatska aktivnost, ali ponavljam, Rusija neće biti posrednik u kinesko-indijskim odnosima“, kaže Denisov. Pa ipak, on smatra da Rusija ima razloga da u ovakvom odnosu snaga poradi na tesnijim vezama sa nekim svojim partnerima u regionu i podseća da Moskvi na primer ne bi išlo na ruku jačanje vijetnamsko-američke saradnje.
Gabuev nije optimističan što se tiče razvoja rusko-američkih odnosa. Objašnjavajući da sankcije jesu ozbiljna realnost i konstatujući da je teško da će u skorije vreme biti ukinute, on skreće pažnju na važnu okolnost.
„Sa druge strane, trebalo bi da budemo svesni da postoji jedna kritična masa ljudi u SAD, u svojim recimo četrdesetim ili pedesetim godinama, koji su se spremali da postanu deo državne administracije kada Hilari Klinton dođe na vlast. U Americi je život isplaniran godinama unapred, pa su tako baš ti ljudi očekivali da će za vreme mandata Klintonove dobiti siguran dobro plaćen državni posao, da će upisati decu u dobre škole, itd. Do toga nije došlo i oni su ostali praznih ruku. Za njih je Rusija isto što je bila i za Obamu — ’regionalna država‘, ’jučerašnja novost‘, ali im je kako kažu ’zbog mešanja u izbore‘ oduzela 4 ili 8 godina udobnog života“, objašnjava Gabuev i zaključuje da postoji ozbiljan rizik da sledeću generaciju američke spoljnopolitičke elite predstavljaju ljudi koji o Rusiji praktično ne znaju mnogo, ali su zbog sopstvene osujećenosti ljuti na nju.
Zato u dugoročnim analizama i planovima uopšte ne bi trebalo polaziti od toga da će se rusko-američki odnosi poboljšati u narednih desetak godina, jer sa druge strane ni Rusija neće svoju unutrašnju politiku preko noći promeniti tako da bi se naprečac dopala Americi, zaključuje Gabuev.