Iako mnogi pepeo prepoznaju kao otpad i ekološki problem, ta sirovina, dobijena sagorevanjem uglja, može da se koristi i u građevinarstvu.
Elektroprivreda Srbije, najveći proizvođač električne energije u zemlji, drži rekord i u proizvodnji pepela. Na pepelištima termoelektrana „Nikola Tesla“ i Kostolac nalazi se više od 260 miliona tona pepela, a u našoj zemlji pepelišta se prostiru na čak 1.400 hektara. Svake godine se iz termoenergetskih postrojenja EPS-a iznese oko sedam miliona tona pepela, a njegovo deponovanje tu kompaniju košta više od 50 miliona evra godišnje.
Zašto je u Srbiji pepeo otpad, umesto da bude upotrebljiva sirovina? To pitanje postavila je Jelica Putniković u emisiji „Energija Sputnjika“ svojim gostima prof. dr Jovanu Despotoviću sa Građevinskog fakulteta u Beogradu i Mihajlu Gavriću, predsedniku Odbora za zaštitu životne sredine Privredne komore Zelene Srbije.
Prema rečima profesora Despotovića, mogućnosti korišćenja pepela su brojne.
„Pepeo je izuzetno dobar građevinski materijal za takozvane donje slojeve građevinskih konstrukcija, poput puteva i železnica, kao i za gradnju hidrotehničkih objekata — nasipa i brana od valjanog betona. Može se čak koristiti i za mešavinu sa bitumenom za pravljenje asfalta, a poslužio bi i za prečišćavanje zauljenih i zamašćenih površina, odnosno za oporavak mnogih područja oko puteva i industrijskih kapaciteta, gde su se godinama taložili mulj i otpadni materijali“, objašnjava Despotović.
Kako kaže, bezbroj je primera gde pepeo u raznim poslovima zamenjuje različite materijale.
„Korišćenje pepela bila bi najveća dobit za ovu zemlju, bez obzira na sve kredite i svu pomoć Evrope. Ne samo da bismo zamenili šljunak i pesak, tucanik koji se u ogromnim količinama koristi za građevinske radove u našoj zemlji, već bismo pepelom mogli da rehabilitujemo i životnu sredinu i obnovimo, saniramo oštećenja na putevima i železnici, što inače radi i cela Evropa“, napominje Despotović.
U Srbiji se od pepela ništa ne gradi, a on se koristi samo u cementu. Mihajlo Gavrić napominje da se pepeo sada koristi kao „punilac“ u proizvodnji cementa, ali pepeo poseduje „porculanska svojstva“ i njegovom upotrebom kao osnovne sirovine u proizvodnji cementa, smanjila bi se emisija ugljen-dioksida.
„Upotrebom pepela umesto šljunka efekti bi za čitavu zemlju bili višeznačni. Prirodni resursi bi se optimalno koristili, štitili i ostavljali za budućnost. Takođe, treba imati u vidu i mogućnosti izvoza. Pa najveći potrošač pepela su Ujedinjeni Arapski Emirati, koji ga uvoze iz Indije. Oko milion tona pepela utrošeno je u betonsku konstrukciju čuvene zgrade Burdž el Arab. Zašto onda mi ne bismo koristili pepeo, na primer, u izgradnji brze pruge Beograd-Budimpešta“, ističe Gavrić.
