Ovaj album, koji je u Velikoj Britaniji objavljen 1. juna 1967. godine, a u SAD dan kasnije, obeležile su brojne novine — od tekstova i muzike, preko tehničko-izvođačkih dostignuća, sve do dizajna omota ploče i vizuelne pojave samih članova popularne liverpulske četvorke.
Američki kritičar Kurt Loder je pre trideset godina napisao: „Kada danas, posle dvadeset godina, slušamo ’Klub usamljenih srca narednika Pepera‘, čini nam se kao da je ploča sačuvala u sebi ono slavno vreme: dobro, zlo, iluzije, samoobmanu“.
Album je nastao u vreme koje je po mnogo čemu bilo drugačije od ovog današnjeg, kada je svuda postojao samo po jedan televizijski kanal, kada je čovečanstvo sanjalo o letu na Mesec i kada je mlada generacija bunt iskazivala kroz popularnu muziku i druge vidove umetnosti namenjene masama.
„’Bitlsi‘ su imali artističku ambiciju i kao mladi ljudi su ostvarili zaista neverovatne stvari. Govorimo o ljudima koji su delovali kao grupa pre nego što su napunili trideset godina. Ako posmatramo stvari na taj način, prosto je neverovatno šta su sve uradili, a kruna tih njihovih artističkih nastojanja je upravo ovaj album“, ukazuje u razgovoru za Sputnjikovu „Orbitu kulture“ rok kritičar Momčilo Rajin.
„Klub usamljenih srca narednika Pepera“ je, nesumnjivo, jedan od najuticajnijih albuma rok muzike svih vremena, jer su „Bitlsi”, kako ističe Rajin, progovorili jezikom mladih ljudi šezdesetih godina — o svakodnevnim stvarima, o svetu koji ih okružuje, o mašti i misticizmu…
Doviđenja dečaci!
U vreme kada je ovaj album nastajao, „Bitlsi“ su bili na nekoj vrsti prekretnice, želeli su i uspeli da naprave nešto novo. Promenili su i svoj dotadašnji imidž s karakterističnim frizurama i odelima, pustili su brkove i brade i obukli varijetetske kostime.
„’Bitlsi‘ su nam se popeli na glavu. Zaista smo mrzeli što se prema nama prokleto odnose kao prema četvorici čupavih dečaka. Mi nismo bili dečaci, nego muškarci. Sve je postalo besmisleno, sva ta dečačka ludorija, to vrištanje, nismo to više želeli…“, ispričao je jednom prilikom Pol Makartni.
Upravo je on došao na ideju da se stvori alter ego „Bitlsima“, oličen u izmišljenom vojnom orkestru iz edvardijanske epohe.
Rad na albumu počeo je pred kraj 1966. godine, a prethodila su mu dva izuzetna singla, „Strawberry Fields Forever“ i „Penny Lane“. Pre objavljivanja albuma „Bitlsi“ su gotovo godinu dana izbegavali javne nastupe i posvetili se studijskom radu. Razlozi za ovo izgnanstvo iz javnosti bili su tehnološke prirode.
„Naprosto nisu mogli da reprodukuju sve što su stvarali i samim tim publika nije mogla da čuje ono što su oni zamišljali u svojim glavama. Odustali su od javnih nastupa i ušli u studio da bi stvarali te nove, drugačije pesme koje su mogle da nastanu jedino u studiju. To je, za to vreme, jedan od najskupljih albuma, za njegovo snimanje je potrošeno najviše studijskih sati i u skladu sa svim tim megalomanskim, ali zapravo artističkim nastojanjima, oni su pozvali poznati engleski bračni par Pitera Blejka i njegovu tadašnju ženu Džen Havort da naprave čuveni omot za ploču. On je prvi put bio na otvaranje, prvi put je imao stihove pesama, što do tada nije bio običaj, a za omot su odabrali ličnosti za koje su smatrali da su im važne, značajne i drage da se pojave kao figure na tom omotu“, objašnjava Rajin.
Prema raznim izvorima, izgled omota bio je ideja Pola Makartnija. U britanskom, odnosno evropskom izdanju albuma iza „Bitlsa“ nalaze se brojne ličnosti značajne u njihovo vreme i u drugim istorijskim periodima, od Karla Marksa i Alberta Ajnštajna, preko Marlen Ditrih i Merilin Monro, sve do Alistera Kroulija.
U tom velikom društvu su i sami Bitlsi, odnosno članovi pratećeg benda narednika Pepera, u varijetetskim kostimima, a nedaleko od njih su i voštane figure starih „Bitlsa“ — čupavih dečaka u odelima.
Era psihodelije
Mnogi „Narednika Pepera“ smatraju prvim konceptualnim rok albumom, budući da su pesme povezane tematski i kroz lik glavnog protagoniste Bilija Širsa.
Kao i svaki uticajan album i „Klub usamljenih srca narednika Pepera“ bio je dosta osporavan u javnosti. Najviše podozrenja izazvale su pesme u kojima su „Bitlsi“, navodno, propagirali upotrebu narkotika. Pesme poput „With a Little Help From My Friends“, „Fixing a Hole“, „Lucy in the Sky With Diamonds“ u mnogim zemljama bile su i zabranjene za emitovanje.
„Druga polovina šezdesetih godina bila je era psihodelije koja je podrazumevala, pored ostalog, nekakvo iskustvo sa psihodeličnim supstancama, a u to vreme su to bili marihuana, hašiš i LSD. Bitlsi su s ovim supstancama svakako imali iskustva, kao i gotovo svi muzičari i mladi ljudi tog doba. Bitlsi su uvek davali dvostruke odgovore, nisu ni potvrđivali ni negirali ova tumačenja“, kaže Momčilo Rajin.
Pesma „Lucy in the Sky With Diamonds“ bila je sporna zbog toga što početna slova u naslovu sugerišu na LSD. Džon Lenon, glavni autor ove pesme, ispričao je, međutim, da je ona dobila naslov zahvaljujući njegovom sinu Džulijanu koji je jednog dana iz vrtića doneo crtež devojčice na brdu koja gleda u dijamantsko nebo. Kada ga je pitao šta je to, sin mu je odgovorio da je to „Lusi na nebu s dijamantima“.
„Pre 50 godina ’Sardžent Peper‘ je predstavljao svetionik onih koji će se latiti gitara, kao i onih koji će slušati tu muziku, a verujem da će i za 50 ili za 100 godina, kada neki drugi ljudi budu razmišljali o svemu tome, on i dalje sijati nesmanjenim sjajem“, smatra Momčilo Rajin.
