Ruski kompozitor i saksofonista svetskog glasa Oleg Kirejev nastupiće 17. maja u Zadužbini Ilije M. Kolarca. Klasične džez kompozicije, ali i ruske etno-džez numere i džez obrade ruskih i srpskih narodnih melodija Kirejev će izvoditi u pratnji ruskog pijaniste Evgenija Grečiščeva i vrsnih muzičara iz Srbije — Milana Pavkovića (bas), Dušana Ivaniševića (bubnjevi), Vladimira Krnjetića (truba) i Svetlane Spajić (vokal). Specijalni gost koncerta biće pijanista i kompozitor Vasil Hadžimanov.
„Muzičari iz Srbije su za mene pravo otkrovenje. Mi u Rusiji i ne znamo kakvih muzičara ima ovde. Vasila Hadžimanova odlično znaju u Evropi, ali su ostali muzičari, kao i u Rusiji, više usredsređeni na sopstvenu zemlju. Ovaj koncert je primer kako ruski i srpski muzičari upoznaju jedni druge zahvaljujući jeziku džeza. Na koncert je specijalno pozvana umetnica koja peva narodnu muziku, a naš zadatak jeste da od svega toga stvorimo lep džez. Isto ćemo učiniti i s ruskom muzikom. Obradićemo lepu rusku pesmu ’Podmoskovske večeri‘. To će biti jedinstveno i neponovljivo iskustvo, tako da vas s velikim zadovoljstvom pozivam na koncert“, kaže Oleg Kirejev.
Kada kažemo „džez“, obično mislimo na muziku koja je nastala u Americi. Šta podrazumeva pojam „ruski džez“?
— Ruski džez je čitav jedan svet, nastao još u vreme Sovjetskog Saveza. Mnogo je istaknutih kompozitora i izvođača koji ga predstavljaju, a mnogi, nažalost, više nisu na ovom svetu. Među njima su i mnogi moji prijatelji, recimo, Georgij Garanjan… Veoma ugledni dirigent i kompozitor Oleg Lundstrem… Mnogi od njih i danas odlično sviraju na svetskim scenama, mada, kao što sam već rekao, više nastupaju u svojoj zemlji. Potrebni su nam kontakti poput ovog koncerta u Beogradu, jer džez omogućava da se sjedine i prožmu bratske kulture.
Prošle godine na „Nišvilu“ ste nastupili sa svojim etno-džez sastavom „Orlan“, a vi sami važite za pionira tog pravca u Rusiji, odnosno u Sovjetskom Savezu. Koju muziku, zapravo, promovišete uz pomoć etno-džeza?
— Muzičari koji se bave etno-džezom moraju da poznaju klasiku američkog džeza. Odlično je, međutim, kada norveški, poljski ili, recimo, srpski muzičari, kao osnovu svog stvaralaštva uzmu svoje narodne melodije. To im povećava šansu da postanu interesantni na svetskoj sceni. Ansambl „Orlan“ će ove godine napuniti 30 godina. Sastav je bio veoma poznat još u Sovjetskom Savezu, a i sada gostuje po celom svetu. Prošle godine smo nastupili pred oko 10.000 ljudi u Nišu i bilo nam je vrlo prijatno kada smo videli kako srpski slušaoci pozitivno reaguju na naš specifični zvuk. Tu se mešaju razni ritmovi i stilovi – džez, rok, fjužn.
Ceo ansambl je rodom iz Baškirije, koja je posebno interesantna zbog mešavine vrlo raznorodnih melodija i ritmova.
— Nacionalni element, nacionalne melodije, veoma su važan faktor. Smatram da je za mene velika sreća to što mi je otac Tatarin, a majka Ruskinja — u takvoj mešavini od detinjstva sam upijao zvuke kuraja, kubiza, nacionalnih baškirskih instrumenata. Pre dve godine, kada smo nastupili u jednoj od prestižnih dvorana u Njujorku, Amerikanci su bili šokirani. Njihovi novinari su pisali da je upravo to ono što nedostaje savremenoj američkoj sceni.
Vi ste na američkoj sceni izgradili karijeru. Kako je biti džezer-stranac u kolevci džeza?
— Amerika postavlja veoma visoke standarde za muzičara. To znači da moraš odlično da poznaješ džez, a džez je veoma složena umetnost s elementima šoua. Veoma mi je drago što su Amerikanci, kada su čuli moju muziku, još davno, počeli ne samo da me zovu da nastupam po Americi nego i da snimam s njima, što je redak slučaj. Oni ne vole previše Evropljane, pošto Evropljani ne vladaju osobenim jezikom svinga. Ispostavilo se, međutim, da ja njime vladam. Moram da se pohvalim i da kažem da je prošle godine moj album na američkim radio-stanicama dva meseca bio među top-25, a na kraju godine bio je u top-100. Album sam snimio s trubačem Tomom Harelom, gigantskim umetnikom, kog sam nekada davno, u studentskim danima, gledao na sceni na velikom festivalu u Poljskoj. Bilo je veoma prijatno kada sam seo s njim u studio, to mi je bilo neverovatno — sada ti sediš i sviraš moju muziku, a ja sam 1989. godine slušao kako sviraš i divio se tvom zvuku.
Interesantno je i kako je uopšte došlo do toga da se vi zainteresujete za džez. Završili ste klavir, a onda ste čuli jednu pesmu…
— The Shadow Of Your Smile… (peva). (Govori na srpskom jeziku): Klavir je veoma koristan kada deca počnu da se bave muzikom, dobar je za upoznavanje nota, harmonije, klasičnog muziciranja… Kada dete stasa za neki drugi instrument, flautu ili saksofon, poznavanje klavira predstavlja veoma dobru podlogu.
Kako ste naučili da govorite srpski jezik?
— Prvo, srpski jezik mi se veoma dopada, a odnos Srba prema Rusima za mene je bio otkrovenje kada sam prvi put došao ovde. Bez obzira na političku situaciju, na ono što se događa, bez obzira na razne strasti, to narodno osećanje je iskreno i nepromenljivo. Druga bitna stvar je to što sam tri i po godine živeo u Istri i učio jezik korak po korak.
Govorili smo o etno-džezu i raznolikosti melodija i ritma. Balkan, takođe, važi za područje s bogatim melodijama i ritmovima. Da li vas je inspirisala balkanska muzika?
— Tragam za muzičarima u Srbiji, a znam da ih ima, koji odlično povezuju narodnu muziku i džez. Kada ih pronađem ili ih sam stvorim, moći ću da prelepe srpske melodije pretvorim u džez i da ih popularizujem. U mojoj domovini Baškiriji postoji instrument koji se zove kuraj i kojim se ponosi baškirski narod, ali on se veoma retko može čuti i uglavnom je namenjen samo uskom krugu slušalaca. Kada smo u Nišu, recimo, zasvirali na kuraju i zapevali iz grla, desila se čarolija: 10.000 ljudi se upoznalo s ruskom kulturom. Isto je i sa Srbijom. I srpski muzičari mogu zahvaljujući džezu da na svetskim scenama prikažu lepotu svojih melodija. Nadam se da ću pomoći srpskoj muzici da se popularizuje. Nameravam da u dogovoru s vašim izuzetnim ambasadorom u Moskvi (Slavenkom Terzićem) organizujem koncert srpskih muzičara, kako bi oni pokazali svoju umetnost ruskoj publici.
Od 2010. ste savetnik za kulturu predsednika Baškirije, u tom svojstvu ste organizovali mnoštvo kulturnih događaja, festivala. Mogu li kultura i politika zajedno, da li je to problem za umetnika?
— Ne, kada radiš s radošću, ne obraćaš pažnju na negativne elemente, nego se trudiš da pomogneš ljudima oko sebe. Kultura može da doprinese tome da se narodi bolje razumeju, da razumeju kako se živi u drugim zemljama, a festivali su, zapravo, mesto za komunikaciju.
Živeli ste u Americi i sarađujete s mnogim američkim muzičarima, kako oni vide geopolitičku situaciju, da li se njihovo mišljenje razlikuje od onoga što mogu da pročitaju u medijima?
— Kakva god da su geopolitička situacija i naši odnosi s Amerikom, sve moje američke kolege me pitaju: Oleg, kada ćemo da nastupamo u Rusiji? Muzika je i za njih nešto što povezuje ljude. To je jezik normalne komunikacije normalnih ljudi. Muzičari, uglavnom, nisu politični, oni vole muziku i njihov zadatak je da doputuju i odlično odsviraju svoj program, da pokažu pravu američku muziku. Amerikanci su, isto kao i mi, obični ljudi. Moj kompakt disk, uzgred, sadrži zabelešku predsednika svih američkih novinara u kojoj piše: U vreme političkih nesuglasica album poput ovog pokazuje kako kultura gradi mostove i kako je ona iznad politike i kako pomaže da se izbegnu te nesuglasice. Kada s Amerikancima uđem u studio, ne razmišljam o tome šta je govorio Obama ili neko drugi… Važno nam je da se razvijamo kroz umetnost.
