S „kraljem žica“ smo razgovarali o odnosu mlade generacije prema muzici, uticaju digitalne tehnologije na kreativnost, ophođenju medija prema umetnosti, kao i o njegovim budućim planovima.
Najavljujući koncert već ste napomenuli da publika ne treba da očekuje parade i koračnice, iako je reč o vojnom orkestru. Kakav ste repertoar pripremili za nastup u Beogradu?
— Repertoar je veoma raznovrstan i uzbudljiv. Pored muzike po kojoj sam poznat, odnosno tradicionala iz makedonske muzike, sviraćemo i neke veoma atraktivne numere iz repertoara soula, fanka i džeza. To su fenomenalne numere pogodne za aranžiranje u Big bendu, raznolikog i bogatog zvuka. S velikim nestrpljenjem očekujem ovaj koncert!
Kako je uopšte došlo do vaše saradnje sa slovenačkim vojnim orkestrom? Kada su vam prvi put ponudili da nastupate zajedno i sami ste bili sumnjičavi prema tome. Šta vam je donelo to iskustvo?
— Mi muzičari moramo da tražimo nove forme i sadržaje i neki novi ugao gledanja na stvari. Kada sam pre tri godine svirao s Londonskim simfonijskim orkestrom, bio sam veoma oduševljen, a i oni su bili zadovoljni, jer su izašli iz sopstvenog konteksta, iz klasike koju obično sviraju, i ušli u nepoznati, uzbudljivi prostor. Tako je i u ovom slučaju: oni su izašli iz svog konteksta svirajući sa mnom, a ja sam ušao u novo, zanimljivo društvo s kojim mogu da poletim. Ovo je nešto što ni ja ne znam do kraja, niti oni, to će biti koncert pun iznenađenja, uzbuđenja i improvizacija.
Jednom prilikom ste naveli da većini današnjih muzičara nedostaju glavni začini umetnosti — maštarenje i sanjarenje otvorenih očiju. Šta im je oduzelo tu maštu i snove, koliko je to proizvod vremena u kojem živimo i kako bi se to moglo prevladati?
— Svako vreme nosi svoje prednosti i svoje breme. Govorim o onim našim maštarenjima kada smo bili mladi i kada smo čeznuli za bendovima, za opremom, za nastupima, za rokerskim životom. Ljudi sada dobijaju sve na gotovo, servirano na tacni. Internet i ove sprave koje koristimo svakodnevno, uključujući i mobilni telefon, doneli su nam slobodu i mnogo dobrih stvari, međutim, odneli su nam i nešto mnogo važno, a to je kreativno fantaziranje — gledanje kroz prozor, analogno, svojim očima. To je jedno, a gledanje u „vindouz“ je nešto sasvim drugo.
Ja pripadam generaciji stilski rastrgnutoj između stare škole i digitalnih novih igračaka. Svoje albume sam snimao analogno, na magnetofonskoj traci, a danas svako ima kompjuter i studio u svojoj spavaćoj sobi. Preko mene se lome ta dva principa, ali pokušavam da izvučem najbolje od ta dva sveta, od tog analognog bazičnog poimanja muzike, saznanja, vežbanja i discipline i digitalne umetnosti, nekih novih tehnika proizvodnje te iste muzike.
Kako se osećate kad razgovarate s mladim muzičarima koji tek počinju da krče sebi put u muzici, da li imate potrebu da ih usmerite, da im „otvorite oči“?
— Imam, naravno, toliko master klasova sam održao. Pokušavam da skratim put ka njihovom saznanju, ne da im nametnem svoje istine. Pokušavam da im budem od koristi, da raščistim njihove dileme. Ne mogu da se postavim kao tutor nekome, ono što sam ja naučio ili uradio – to je moje, a oni sada treba da urade nešto svoje, sveže i novo. A mlada generacija, verujte, toliko brzo uči i savladava neke nove discipline i znanja, toliko brzo otkriva, da je to teško pratiti.
Ko su Vama bili uzori u mladosti? Šta su oni Vama govorili u to vreme, da li je i tada bilo nekog zazora starijih prema mladima?
— Mi smo se borili protiv muzičkog establišmenta početkom sedamdesetih godina. Žestoko sam se borio protiv ljudi koji su u to vreme zauzeli pozicije urednika, direktora raznih diskografskih kuća, televizijskih i radijskih kanala, uh, to je bilo opasno! Mi smo se pojavili kao rokeri buntovni prema sceni koja je tada negovala ziher festivalske varijante šlagera i popularnih nota. Ušli smo kao neka gerila i pokušavali da rasturimo taj sistem. Uspeli smo u tome delimično.
S obzirom na to da je Balkan područje na kojem uvek ima nekih potresa, drame, netrpeljivosti, da li kao muzičar osećate to na svojim koncertima, ili muzika uspeva da ugasi te uzburkane strasti?
— Ja se trudim iz petnih žila da gradim mostove i da stvaram pozitivnu komunikaciju ljudi, naroda, vera, kultura, rasa. Pokušavam da svojom muzikom spajam ljude, da im donesem neko zadovoljstvo koje će za trenutak da im donese neku utehu. Znam na kakvom području živimo, veoma dobro, i ti potresi postoje otkad znam za sebe i to se nikada nije smirilo, nažalost. Svako mora da pokuša svojim primerom da bar malo tolerancije, razumevanja i poštovanja unese u ove naše živote.
Ne volite da se izjašnjavate u vezi s političkim zbivanjima, iako kažete da Vas zabrinjava situacija u Vašoj zemlji. Da li verujete da kroz stvaranje muzike možete nešto da menjate u svom društvu i da, ipak, na neki način učestvujete u promenama koje su mu potrebne?
— Stvarno bih voleo da diskutujem o tekstovima koje sam napisao, o muzici koju sam odsvirao, ali često neki novinari uopšte nemaju pojma šta ste odsvirali, šta ste otpevali i šta je pisac hteo da kaže. Oni su, dakle, propustili, ceo moj opus od 35 albuma i od 3.500 koncerata i odmah se uhvatili za politiku i to me strašno nervira. Kada su ljudi površni, najlakše im je da me pitaju kakva je situacija u Makedoniji. To ja mogu da pitam sve njih, kao i strance. U najgora vremena, devedesetih, tokom ratova na Balkanu, pitali su me kakva je situacija. A kakva je situacija u Švedskoj, na primer? Znate li koliko je truda i vremena potrebno da biste snimili jedan album? Ima novinara koji preskoče vaš trud, vaš rad, vaše pisanje pesama, vaše emocije, vaše gitarsko umeće, sve se to preskoči i odjednom sve postane politika. To je isto kao da političara pitaju da li zna tekst pesme „Black Bird“ od Bitlsa?
Možda bi ih trebalo pitati šta čitaju, na primer?
— Redovno ih treba pitati šta čitaju i kakvu muziku slušaju. I koje filmove gledaju i čime se inspirišu. Ali dobro, o tome u nekoj drugoj prilici…
Sada pripremate novi album, reč je o saradnji s Miroslavom Tadićem, kada možemo da ga očekujemo?
— Već smo napravili neku set-listu, ali treba da se nađemo ovde ili kod njega u Americi da to konačno realizujemo. S druge strane, meni se motaju po glavi moje nove autorske kompozicije, imam i neke druge zanimljive ideje o projektima, tako da ne znam šta će prvo doći na red, ali znam da će uskoro izaći nešto veoma zanimljivo iz moje radionice. Posle svih ovih godina prestao sam da budem previše kritičan i strog prema sebi, mislim da je vreme da dam malo oduška svojoj duši i prstima i da napravim nešto što je veoma intimno i lično, a puno emocija i sadržaja.
