Prema rečima Željka Markovića, tržište struje u Srbiji je nominalno potpuno otvoreno, što znači da svako može da ugovori električnu energiju i ima pravo na izbor. Međutim, kod domaćinstava i malih kupaca postoji mogućnost korišćenja garantovanog snabdevanja, što taj segment tržišta čini manje otvorenim.
„Ako gledamo domaćinstva u Srbiji, cena električne energije je daleko niža nego na Zapadu. Cena električne energije u EU je za prošlu godinu bila 20,54 evrocenti za jedan kilovat čas, dok je kod nas cena 5 do 6 evrocenti za kilovat čas. Zbog toga kod nas ne postoji interes kupaca da kupuju struju od drugih snabdevača, budući da je na berzi i puna ekonomska cena energije daleko veća od cene koja se nudi domaćinstvima putem garantovanog snabdevanja“, objašnjava Željko Marković.
Aca Marković iz Agencije za energetiku kaže da država ne koči razvoj tržišta električne energije jer više nije nadležna.
„Za cene električne energije za regulisano i garantovano snabdevanje nadležna je Agencija, a sve ostalo je na tržištu. Dakle, niko više ne može da se vadi na to da država sprečava razvoj tržišta. Sada je na energetskim subjektima da to tržište razvijaju, a na Agenciji da ’sudi utakmicu‘. Naravno, veći deo energije je i dalje na regulisanom tržištu, baš zbog toga što je potrebno da se iz objektivnih razloga zaštite potrošači koji su male platežne moći. Država je u tom smislu odvojila korpus siromašnog stanovništva i Uredbom o energetski ugroženom kupcu preuzela na sebe obavezu da deo potrošača subvencioniše i rastereti njihovu platežnu moć“, napominje Aca Marković.
Međutim, veliki broj „zaštićenih“ kupaca ipak ne koristi svoje pravo na subvencionisanu električnu energiju i prirodni gas, a Željko Marković iz „Dilojta“ kaže da razlog leži u brojnim administrativnim problemima.
„Oni moraju da ispune brojne kriterijume — da poseduju jednu nekretninu, brojilo treba da se vodi na njih, a vrlo često se dešava da nemaju osnov stanovanja i ako su podstanari brojilo se ne vodi na njih. Takođe, moraju redovno da izmiruju obaveze i ne smeju biti u dugu, zatim moraju biti u određenom opsegu potrošnje, a ako tu potrošnju prekorače nemaju taj benefit“, kaže Željko Marković.
Jedan od glavnih preduslova da bi tržište stvarno a ne samo nominalno funkcionisalo, napominje Željko Marković, jeste da bude rešen status „zaštićenih kupaca“. Prema njegovim rečima, alternativna rešenja za pomoć tim kategorijama stanovništva mogla bi biti kako deljenje vaučera koji bi se koristili prilikom plaćanja utrošene električne energije, tako i rešenje koje se primenjuje u nekim zapadnim zemljama a kojim se stavljanjem limitatora koji dozvoljava nižu potrošnju, ograničava potrošnja električne energije u smislu iskorišćene snage.
Stručne analize ukazuju da će region Jugoistočne Evrope u budućnosti imati negativan bilans proizvedene i utrošene električne energije i da će, u skladu sa tim, biti uvoznik električne energije. Pritom, najveći izvoznici električne energije bile bi Bugarska, Rumunija i Slovenija, dok bi najveći uvoznici bili Grčka, Crna Gora, Srbija, Mađarska i Makedonija.
Prema rečima sagovornika „Energije Sputnjika“, Srbija nema veliku potrebu da uvozi električnu energiju jer je proizvodnja od 38 teravat časova godišnje, koliko je potrebno za obezbeđivanje energetske sigurnosti, nešto što EPS svojim kapacitetima može da ostvari. Takođe, kako kažu, Srbija ima dosta dobru poziciju i na regionalnom tržištu, jer ima devet interkonektivnih dalekovoda i u visokoj je sprezi sa susednim državama.
Ono na čemu pak naša zemlja treba više da radi su obnovljivi izvori energije.
„Strategija Srbije do 2020. godine je novih 1.020 megavata u obnovljivim izvorima energije. Tu naravno dominira vetar sa 500 megavata, veće hidroelektrane sa 210 megavata i one manje sa 120 megavata. Činjenica je da smo sa vetrom u zastoju, ali krenule su ozbiljne investicije u tom smislu i rezultate možemo očekivati već za godinu do dve dana. Međutim, Srbija mora mnogo ozbiljnije da se pozabavi solarnom energijom jer podaci pokazuju da će to biti energija budućnosti“, zaključuje Aca Marković.
