Politički aktivizam srpskih studenata tradicija je koja traje vek i po, još od vremena Svetozara Markovića, a od osnivanja Univerziteta u Beogradu (pa i dok je Univerzitet bio Velika škola) studenti se organizuju u političke organizacije.
Ne treba zadirati duboko u prošlost da bi se shvatio značaj političkog aktivizma studenata. Legendarne su studentske pobune na Beogradskom univerzitetu šezdesetih i sedamdesetih godina. Devedesete su donele novi talas studentskih pobuna koje su dovele do 5. oktobra. Neko bi možda rekao da protesti koji su u Beogradu izbili neposredno posle poslednjih predsedničkih izbora nose taj duh.
Međutim, dok su devedesetih studenti podržavali određenu političku opciju (opoziciju Slobodanu Miloševiću), današnji studenti sa srpskim političkim strankama ne dele iste ideale.
Dok se najznačajnije političke stranke u Srbiji grupišu oko centra, levog ili desnog, studentske političke organizacije nalaze se na samim krajevima političkog spektra. Ili su izraženo leve, ili su izraženo desne. One se ne razlikuju samo prema ideologiji, već i prema načinu delovanja.
To što se studenti radije opredeljuju za pripadnost levičarskim ili desničarskim organizacijama nego za centar političkog spektra, Matija Čalić, član Saveta Srpskog političkog foruma, organizacije studenata Fakulteta političkih nauka, koja važi za desničarsku organizaciju, objašnjava duhom pobune koji vlada kod studenata.
„Mladi na studijama još su nadahnuti nekim idejama i ideologijom, što u stvarnosti nije baš moguće. Zato su tako čvrsto levo ili desno“, kaže on.
Prema rečima prvog sekretara SKOJ-a Aleksandra Đenića, organizacije koja „častila“ tortom Bernara Anrija Levija, mladi ne veruju sistemu koji u Srbiji postoji 25 godina, u kojem se članovi elite smenjuju na vlasti.
Takođe, prema njegovim rečima, politika koja je okrenuta evroatlantskim integracijama takođe je razlog zbog kojeg se studenti ne slažu sa srpskim političkim mejnstrimom.
„Takva politika uništila je našu industriju, uništava naše obrazovanje, uništava mladom čoveku budućnost. To su sve razlozi koji kod mladih stvaraju opravdani bunt i zbog toga se oni okreću ka alternativnijim rešenjima, a ne ka mejnstrim politici“, kaže on.
Najbolji primer za pokazivanje razlike u načinu delovanja levičarskih i desničarskih studentskih organizacija je nedavna poseta francuskog filozofa Bernara Anrija Levija Beogradu.
Dok su desničarske studentske organizacije pokazale „plemeniti prezir“ prema Leviju, ignorišući ga, levičari su, u maniru evropskih antiglobalista, gosta iz Francuske „počastili“ tortom u lice.
To nije bila prva akcija SKOJ-a. Ta organizacija poznata je i po ometanju skupova koji promovišu NATO u Srbiji.
SKOJ među studentima deluje preko organizacije Studentski front i fokusirani su, prema Đenićevim rečima, na socijalna pitanja i na borbu protiv Bolonjske deklaracije.
„U poslednjih pet godina uspeli smo da sprečimo dalju komercijalizaciju obrazovanja tako što je, na neki način, stopirana dalja primena Bolonjske deklaracije. Naravno da se time ne zadovoljavamo, potrebno je da se nađe održivo rešenje studentskog pitanja i da se Bolonjska deklaracija odbaci“, kaže Đenić.
Za razliku od SKOJ-a, delovanje Srpskog političkog foruma sastoji se od, kako kaže Matija Čalić, čuvanja tradicije, srpske nacionalne političke misli i kulture.
„Organizujemo humanitarnu akciju pod nazivom ’Osmeh za Kosmet‘ već treću godinu, u kojoj po školama sakupljamo igračke i školski pribor koje poklanjamo vrtićima na Kosovu. Imali smo i tribinu vezanu za srpski identitet na kojoj su gostovali profesor Časlav Koprivica, Matija Bećković i Milo Lompar, kao i još mnogo akcija“, kaže Čalić.
