U diverziji, verovatno prvoj od 1945, pripadnici SKOJ (Savez komunističke omladine Jugoslavije) napali su francuskog filozofa Bernara Anrija Levija — tortom.
Nekada su, doduše, skojevci diverzije izvodili pomoću dinamita i drugog ubojitijeg oružja, tako da akcija protiv kontroverznog francuskog intelektualca može izgledati više kao protestni performans. Ali gađanje Bernara Anrija Levija (ili BHL-a, kako se potpisuje) tortom uobičajeni je sport širom sveta. Prvu tortu Levi je u lice primio još 1985. i prima ih i dalje, tako da je skojevska akcija u Beogradu — više kontinuitet, nego „revolucija“.
Sam Levi je fenomen. Potekao iz visoke klase, naslednik industrijalca, voli da se predstavlja kao filozof. Međutim, njegova karijera savremenog mislioca prepuna je gafova. Često i antisrpskih.
Besmislice u modi
Jedan od najznačajnijih francuskih filozofa Kornelijus Kastorijadis rekao je još 1979. da ga Levijeva pojava zbunjuje.
„Kako može jedna zemlja sa tako prefinjenom, dugovečnom kulturom da dozvoli nekom piscu da prođe nekažnjeno za takve besmislice, a da mu kritičari hvale dela dok čitaoci sve to poslušno prihvataju? Izaći će i ta besmislica iz mode, jer je u nju, kao i u većinu savremenih proizvoda, ugrađena zastarelost.“
Kastorijadisove reči o Levijevim besmislicama potvrđene su kasnije brojnim intelektualnim skandalima koje je taj filozof pravio. Brojne su faktografske i činjeničke greške koje je on načinio u svojim delima.
Tako je BHL postao predmet izrugivanja intelektualnih krugova kada se u svojoj kritici znamenitog nemačkog filozofa Imanuela Kanta, za koga smatra da je poremećen i lažan, pozvao na, kako je na promociji rekao, najvećeg posleratnog autoriteta za Kanta, izvesnog Žana Batista Botula. Sve bi bilo u redu da se nije ispostavilo da je Botul izmišljen lik.
Kada je britanski istoričar Peri Anderson ispitivao „krah“ francuske misli, naročitu je pažnju obratio na „pozornost koja je u francuskoj javnoj sferi posvećena ovom velikom glupanu (Leviju), uprkos bezbrojnim dokazima o njegovoj nesposobnosti da pravilno shvati činjenicu ili ideju“.
A upravo su ideje, dodali bismo pogrešne i krivo interpretirane, ono što povezuje BHL-a i Srbiju. Od početka građanskog rata u Jugoslaviji, posebno od početka rata u Bosni, BHL se stavio u službu jedne strane.
Alijin mali od kužine
„Paskal Brukner u Flori (znameniti pariski kafić). (…) Pokušavam mu reći da on upravo brka dve stvari: rat u Hrvatskoj, gde se sukobljavaju, hteli to ili ne, dva nacionalizma, i rat u Bosni, međutim, gde se suprotstavljaju jedan nacionalizam i jedan kosmopolitizam koji je čast Evrope“, zapisao je Levi u svom dnevniku „Ljiljan i pepeo“ na dan 23. maja 1992.
„Kosmopolitizam i čast Evrope“, prema Leviju je upravo taj ljiljan iz naslova njegovog dnevnika, bošnjačka strana u bosanskom konfliktu, za čiji je račun snimio dokumentarni film „Bosna!“, tipičan primer ratnog pamfletizma u kinematografiji.
Levi je bio opčinjen Alijom. Kada je Izetbegović umro, Levi ga je, u egzaltaciji, opisao sledećim rečima:
„Beretka s onim belim ljiljanima, koju je Izetbegović nosio, ima neotuđivo mesto, pored neprobojnog prsluka Aljendea i Gandijevog sarija od belog platna. I znam, taj čovek nije bilo ko.“
Jedina stvar koja mu je pored knjiga draga je, kako je rekao u jednom intervjuu, medalja koju mu je Izetbegović uručio 1993.
A zaslužio ju je kao propagandista Izetbegovićevog koncepta Bosne. Snimajući film, prolazio je ulicama Sarajeva u organizovanoj koloni, daleko od Kazana, Dobrovoljačke, Velikog parka, nije video privatne zatvore Alijinih oficira, izbacivanje Srba iz redova za hleb i vodu, sistematski genocid nad Srbima u Sarajevu tokom rata.
Ni danas Levi ne vidi da u Sarajevu, kako kaže Nenad Kecmanović, ima više Kineza i Turaka nego Srba i Hrvata.
Ideolog antisrpske histerije
Iako ga Kastorijadis, ali ne samo on, već i drugi znameniti filozofi, poput Remona Arona i Žila Deleza, smatraju neznalicom, Levi je, kada je govorio o srpskom narodu, pokazivao i malo mudrosti.
Iako je bio inspirator, pokretač i promoter svih antisrpskih kampanja tokom devedesetih, on je svoj zločinački naum i svoju srbofobiju uspešno zaodevao fokusirajući se na ličnosti, poput Miloševića, Mladića ili Karadžića.
„Za mene je to rat koji dolazi osam godina prekasno, prošlo je osam godina otkako je Milošević morao da bude kažnjen, a šteta sprečena. Tih osam godina značilo je uništavanje gradova, stotine hiljada mrtvih, razaranja bez premca u Evropi od Drugog svetskog rata. Za sve to je odgovoran Slobodan Milošević. To što se to dogodilo u noći u sredu na četvrtak čekao sam godinama pod uslovom da je to zapravo nešto što se dogodilo da su zapadnjaci stvarno odlučili da se bore protiv Miloševića“, izjavio je na početku NATO agresije na Srbiju.
Danas Levi dolazi u Beograd kao „prijatelj“, međutim i dalje mu mnogo toga nije po volji. Tako mu je to što je dobio tortu u lice dokaz da „u Beogradu još nije pobedila demokratija“.
Pobediće, valjda, kada ga svaka srpska kuća bude dočekala sa hlebom i solju. A da li je to zaslužio? Svojim aktivizmom sigurno nije. Skojevska akcija nije bila nacionalistička — ona je bila antiglobalistička. Osim publike u Dvorani kulturnog centra i skojevaca, niko drugi u Srbiji za Levija nije ni bio zainteresovan, a ovaj tekst se ne bi ni pojavio da Levi na poklon nije dobio šlag. Na torti.
