Novi krst je podignut na mestu ubistva kneza, sina imperatora Aleksandra Drugog i strica poslednjeg ruskog cara Nikolaja Drugog Romanova. Originalni spomenik je 1918. godine srušen, uz lično učešće Vladimira Lenjina.
Putin je, otkrivajući krst, rekao da je ubistvo kneza Sergeja Aleksandroviča prethodilo dramatičnim događajima, nemirima i građanskim sukobima sa kojima se potom suočila Rusija. Prema njegovim rečima, ti događaji su doveli do „velikih gubitaka, prave nacionalne katastrofe i opasnosti da se izgubi ruska državnost“.
„Nasilje, ubistva, pod kakvim god političkim parolama da se dešavaju, ne mogu imati nikakvog opravdanja“, dodao je ruski predsednik.
Putin je pozvao ruski narod da „čuva i štiti Rusiju“, bez obzira na različite poglede i stavove.
„Danas ću ponoviti, imamo samo jednu Rusiju“, dodao je on.
Prema njegovim rečima, krst služi kao podsetnik na „cenu, koja je morala da se plati zbog međusobne mržnje, nesloge, svađa“, i na to „šta sve treba uraditi da bi se sačuvalo jedinstvo i sloga“.
Knez Sergej Aleksandrovič, moskovski general-gubernator, ubijen je u bombaškom napadu dok se kočijom približavao kremaljskoj Nikoljskoj kuli. Telo kneza je razneto na komade, vozač kočije je smrtno ranjen, a od kočije nije ostalo gotovo ništa.
Napad je izvršio ruski revolucionar i terorista Ivan Kaljajev. On je uhapšen odmah nakon bombaškog napada, a obešen je u maju iste godine u tvrđavi Orešek, na malenom istoimenom ostrvu na reci Nevi.
Tri dana nakon atentata, ubicu je u zatvoru posetila kneginja Jelisaveta Fjodorovna, udovica kneza Sergeja Aleksandroviča. Dala mu je oproštaj u ime ubijenog kneza i u svoje ime, a čak je od cara tražila i njegovo pomilovanje. Međutim, ubica ga nije želeo.
„Krst je obnovljen kako bi se obnovila istorijska pravda, ali to nije jedini razlog. Još 1995. godine posmrtni ostaci Sergeja Aleksandroviča su preneti u Novospaski manastir i svima je već tada bilo jasno da bi u Kremlju, na mestu gde se dogodilo ubistvo, trebalo da se ponovo pojavi taj simbol — krst. Podizanje tog krsta se tumači i kao obnavljanje svetinja i kao spomenik svim uništenim svetinjama za vreme sovjetske vlasti. Osim toga, taj spomenik je simbol tuge, kajanja i oproštaja, kao što je ubici oprostila udovica Sergeja Aleksandroviča. I naravno, simbol neprihvatanja nasilja u politici, o čemu su patrijah Kiril i predsednik Putin govorili na otkrivanju spomenika“, kaže za Sputnjik Dmitrij Grišin, istoričar, kopredsednik Sergejevog memorijalnog fonda i autor knjige „Sergej i Jelisaveta“.
Oklevetan za života i gotovo zaboravljen posle smrti, Sergej Aleksandrovič i danas ostaje u senci svoje velike supruge — svete prepodobnomučenice Jelisavete Fjodorovne, iako je mnogo učinio za Moskvu i Rusiju.
Istoričari o Sergeju Aleksandroviču govore kao o čoveku koji je bio posvećen istorijskoj i duhovnoj tradiciji, i kao o čoveku odanom pravoslavlju.
„On je bio glavni zaštitnik i oličenje svih tih vrednosti i smatrao je da je to temelj ruske državnosti. Iako nije bio reakcionar i shvatao je značaj reformi, ali u okvirima koji ne ugrožavaju temelje ruske državnosti. Na Sergeja Aleksandroviča je veliki uticaj imala njegova majka, ruska imperatorka Marija Aleksandrovna, koja je bila veoma moralna žena, pa su je još za života nazivali sveticom. Uticaj na njega je imao i njegov brat car Aleksandar Treći. Ideja slovenskog jedinstva i šire — pravoslavnogjedinstva bila je veoma važna za njega“, kaže Grišin.
Knez je predsedavao komitetom za stvaranje muzeja, koji se danas zove Puškinov muzej likovnih umetnosti. To je najveći je muzej evropske umetnosti u Moskvi.
„On je smatrao da taj muzej treba da bude na nivou pariskog „Luvra“. Osim toga, on je bio predsednik Imperatorskog istorijskog muzeja i otvorio ga je kao prosvetiteljski centar. Tu su održavana besplatna predavanja običnim ljudima, kako bi se približili istoriji i znanju, a ne flaši. On je ohrabrivao društvo u borbi za trezvenost, što se nije sviđalo nekim industrijalcima. Uopšteno govoreći, on je bio inovator i time je protiv sebe okrenuo mnoge bogataše, svojom odanošću tradicionalnim vrednostima bio je trn u oku krajnjim levičarima, a dubokom verom iritirao je mnoge predstavnike elite, pa su zbog toga o njemu širili brojne glasine“, dodaje istoričar.
Kada je ubijen, narod je satima stajao u redovima da se oprosti od svog kneza, ali od svih Romanovih, od Sergeja Aleksandroviča se oprostio samo njegov prijatelj i rođak — veliki knez Konstantin Konstantinovič. On je pisao da se Romanovi nisu pojavili, jer su se strahovali od novog terorističkog napada. Neki tvrde i da su cara tako savetovali iz bezbednosnih razloga, a zna se i da se velika kneginja Jelisaveta Fjodorovna veoma plašila za život carskog para i prestolonaslednika, te da ih je molila da ne dolaze.
Veliki knez Sergej Aleksandrovič rođen je 11. maja 1857. u Carskom selu kraj Sankt Peterburga, a ubijen je 17. februara 1905. u Moskvi.
Velika kneginja Jelisaveta, sestra ruske carice Aleksandre Fjodorovne je posle ubistva muža odlučila da ostatak života posveti Bogu i da mu služi ljubavlju prema bližnjima. U Moskvi je osnovala Marto-Marijinski manastir koji je razvio dobrotvorni rad. Narod ju je nazvao „anđelom čuvarem Moskve“.
U Pravoslavnoj crkvi čuva se uspomena na nju i njeno mučeničko stradanje, zajedno sa članovima ruske carske dinastije Romanov, njenom prijateljicom monahinjom Varvarom i drugima, među kojima je i knez Jovan Konstatinovič, oženjen Jelenom — sestrom srpskog kralja Aleksandra Karađorđevića.
Njih su, dan nakon pogubljenja porodice Romanovih, 18. jula 1918, boljševici pretukli i žive bacili u okno napuštenog rudnika. Pošto nisu pali na dno okna, već se zadržali na nekom od ispusta, iz okna su se još nekoliko dana čule njihove molitve i duhovne pesme, nakon čega su preminuli od gladi i zadobijenih povreda. Njihova tela su pronađena i krišom prebačena u Kinu, a veliku kneginju sa sestrom Varvarom preneli su u Jerusalim, gde se i danas nalaze u manastiru Marije Magdalene na Jeleonskoj gori. Time je bila ispunjena njena želja da bude sahranjena na Svetoj zemlji.
Sa sestrom Varvarom kanonizovana je 1992. godine.
