U srpskoj javnosti se izvrće redosled poteza. Mi prvo moramo da definišemo šta su naši interesi, pa tek onda da tražimo nove saveznike. U suprotnom, interesi saveznika postanu i vaši. To jednom istorijskom narodu kao što su Srbi ne sme da se dešava. Nalazimo se u sveobuhvatnoj krizi,ali to ne znači da smemo da odustanemo od svojih interesa. Albanci su očigledno uspeli da ih definišu, što sami što uz pomoć saveznika, i njihov cilj je da Srbija prizna nezavisnost Kosova. To vidimo iz poslednjih istupa Edite Tahiri, Hašima Tačija i Edija Rame.
Ovako za Sputnjik trenutnu kritičnu poziciju u odnosima Beograda i Prištine ocenjuje Dušan Proroković iz Centra za strateške alternative.
Mnogo teških reči proteklih dana upućeno je iz Prištine ka Beogradu. Bivši lider OVK Ramuš Haradinaj, poručio je premijeru Srbije i budućem predsedniku da se „ne igra sa Albancima“ i da se „ne kači s njim“. Kakvi mogu da budu odnosi Beograda i Prištine posle ovakvih izjava?
— Razvoja odnosa Beograda i Prištine, ili uslovno rečeno Beograda i Tirane, nema, oni stagniraju od 1999. Poslednji pokušaj da se poprave bio je 1998. kada je na inicijativu tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića potpisana Krfska deklaracija, ali su interesi NATO-a i zapadnih sila prevagnuli. Albanska politička elita koja je bila spremna na dogovor sa Beogradom se povukla i od tada prisustvujemo ovome što danas gledamo.
A šta je to danas na delu?
— Dakle, Albanci su u političkoj i geopolitičkoj ofanzivi, a mi u povlačenju. Do 2008. držali smo se međunarodnog prava kao osnova za zaštitu svojih interesa, a od tada smo se oslonili na neke druge stvari. Verovali smo da će EU biti pošten medijator za uspostavljanje novog političkog dogovora i danas smo se našli tu gde jesmo. Način na koji nastupa Ramuš Haradinaj pokazuje sigurnost Albanaca u poziciju koju su zauzeli i pokazuje nama koliko se nalazimo u nebranom grožđu i u jednoj nesolidnoj situaciji do koje smo došli preteranim ustupcima.
Edita Tahiri, kaže da bi dijalog sa Srbijom trebalo da se nastavi da uđe u završnu fazu, slično razgovorima u Beču. Da li je to realan plan?
— Bečki format je propao zato što se insistiralo na nezavisnosti Kosova. Imali smo proces koji je bio neprihvatljiv za Srbiju — umesto Rezolucije 1244 trebalo je da usvojimo dokument kojim bi se Beograd saglasio sa nezavisnošću Kosova. Posle toga smo imali pregovore „trojke“ koja je insistirala prvo na statusu pa standardima, a naša logika je bila obrnuta. Posmatrano iz ove perspektive, bili smo u pravu, ali od toga nemamo korist, jer u međunarodnim odnosima vlada anarhija. Albanci su potom uz podršku Vašingtona krenuli u jednostrane poteze koje bi sada da legalizuju i legitimišu. Legitimizacija im je u dobroj meri uspela, jer je Srbija potpisala briselski sporazum, a takozvana Republika Kosovo je članica niza međunarodnih organizacija. Ipak, za potpunu legalizaciju potrebno je učlanjenje Kosova u UN, što Beograd još ne dozvoljava. Dakle, Tahirijeva govori ono što svi znamo i što se već tri godine govori po kuloarima, a to je da su ovi pregovori organizovani da bi Srbija priznala Kosovo, a ne da bi mi sada razvijali odnose.
Ali Srbija na to ne mora da pristane…
— Srbija ne mora da pristane ni na šta od ovoga što je potpisano briselskim sporazumom. Mi smo davali jednu po jednu ingerenciju, a zauzvrat ništa nismo dobijali. Čak se iz izveštaja Euleksa vidi da se incidenti koji su ranije postojali i dalje ponavljaju, a pretnje Dečanima ne prestaju.
Koliko je kriza na KiM povezana sa onom u Skoplju i kakve su vaše prognoze za dešavanja u Makedoniji?
— Makedonija se dugoročno neće održati, ovo je početak njenog kraja. Za Makedonce je opasna demografija, u 2016. je bilo više nemakedonskih novorođenčadi od makedonskih, tako da je realna pretnja da u narednih 40 do 50 godina postanu manjina u svojoj državi. Takođe, Makedonija se zbog loše ekonomske situacije suočava sa velikim odlivom obrazovnog stanovništva. Sa druge strane, postoji navalentan i vrlo agresivan albanski faktor koji završava svoj istorijski posao. Rade na nekoliko frontova i to ne bez velike podrške stranih sila. Simptomatično je da se front u Crnoj Gori i u Grčkoj ne otvara, jer ne mogu da se sukobljavaju sa nekoliko suparnika istovremeno. I kada je Amerika otvarala krize na Balkanu, otvarala ih je jednu po jednu. Nije istovremeno želela da se bavi Republikom Srpskom Krajinom i uređenjem BiH. Prema Srbiji mogu da postupaju vrlo drsko i bezobrazno, a u Makedoniji su dobro iskoristili tu svoju ustavnu poziciju koju su imali posle potpisivanja okvirnog sporazuma iz Ohrida, tako da će sada zahtevati promenu Ustava i ispunjavanje dela Tiranske platforme. Ići će se u stvaranje „Velike Albanije“ ako ne u pravno formalnom smislu, onda na način kako funkcionišu veze između Kosova i Albanije. To je njihov cilj još od prizrenske lige i nikada u istoriji nisu imali poziciju kakvu imaju danas.
Čiju oni to podršku imaju?
— Prema zapisu ruskog diplomate i istraživača Ivana Jastrebova 1.078 godine dokument prizrenske lige sastavljen je u britanskom konzulatu uz prisustvo austrougarskog konzula, dakle još tada je jedan dokument napisan na teritoriji tuđe zemlje. Albansku zastavu je recimo na zahtev grofa Talocija, tadašnjeg ministra spoljnih poslova austrougarske, izradio modni studio iz Beča, a grof je platio iz svog džepa. Albansko zaokruživanje nacionalne ideje uvek je bilo povezano sa spoljnim faktorom, nekada su dobijali vetar u leđa iz Beča ili iz Londona, a danas iz Vašingtona i Berlina. Albanaci su najmlađa nacija, a Amerikancima to odgovara i sada se igraju na Balkanu kao što su se igrali sa muslimanskim narodima na Bliskom istoku. Ima istine u tome što je ministar spoljnih poslova Albanije rekao u Vašingtonu — podrškom Albancima Amerika sprečava jačanje ruskog uticaja na Balkanu, a ja bih dodao i kineskog.
Zašto kineskog?
— Kinezi su pre deset godina u Srbiji bili samo u Bloku 70, a danas je Kina najveći investitor u našoj zemlji. Dok je trajao drugi čečenski rat, Vladimir Putin je potpisao ukaz o povlačenju ruskih vojnih snaga sa KiM, tada nismo mogli da se oslonimo na rusku pomoć na terenu, ali nas je podržavala u Savetu bezbednosti, Savetu Evrope. Danas je sasvim drugačije. Možda je zapravo sve ovo što Amerika radi sa Albancima kontrareakcija na rusku i kinesku inicijativu na Balkanu.
Novoizabrani predsednik makedonskog parlamenta bio je Briselu, gde se sastao sa najvišim zvaničnicima EU. Kako to treba da tumače zemlje regiona?
— On je veoma živopisna figura, dvaput je dezertirao iz vojske, a kao pripadnik takozvane Oslobodilačke narodne armije posle potpisivanja Ohridskog sporazuma došao je na mesto ministra odbrane Makedonije. To je za Makedonce bilo poniženje isto kao što bi bilo za Srbe da Ramuš Haradinaj bude ministar odbrane u Vladi Srbije. Džaferi ne predstavlja neki veliki politički kapacitet, on je lokalni igrač, političar za kratkoročnu upotrebu ali ne treba da nas iznenadi što su ga primili briselski zvaničnici. Isto tako, ne vidim kako će ti isti političari naterati Ivanova da preda mandat bilo kome. Pretpostavljam da će pokrenuti impičment, što će zemlju uvesti u još dublju krizu.
Šta govori poseta Rusiji nemačke kancelarke Angele Merkel, Redžepa Tajipa Erdogana?
— Ovo što se dešava sa Erdoganom i sa Merkelovom pre ima veze sa izborima u Nemačkoj. Putin je dozvolio Merkelovoj da u Rusiji govori o pravima homoseksualaca i stanju ljudskih prava u Čečeniji i na to joj uopšte nije prigovorio. Jasno je da je Merkelova morala nešto tako da kaže za domaću upotrebu. Nemačkoj kancelarki je vrlo bitno da RT i uopšte ruski mediji protiv nje ne pokreću kampanju nalik onoj protiv Hilari Kinton. Čini mi se da je ključnu ulogu odigrala Raša tudej, koja je iz dana u dan potkopavala poziciju Hilari Klinton. U Srbiji možda slušaocima izgleda apsurdno ali RT je najgledanija i najuticajnija u SAD, dok je u Velikoj Britaniji tik iza Bi-Bi-Sija, tako da je Merkelovoj stalo da ne krenu u taj propagandni rat protiv nje. Takođe, bitno joj je da u narednim mesecima ne bude ni jedne jedine nove izbeglice na teritoriji Nemačke. Ona sa Erdoganom posle svih sporova koje su imali ne može da razgovara direktno ali pretpostavljam da je neki dogovor postigla sa Putinom. Putin će verovatno zamoliti turskog predsednika da ne pušta nijednu od tri miliona izbeglica dok ne prođu izbori u Nemačkoj. Sa druge strane, Rusiji odgovara da Merkelova zadrži sadašnju poziciju zbog dešavanja unutar Socijaldemokratske partije, jer će njih na izborima voditi Martin Šulc, evrofanatik, neoliberal koji je veoma blizak Hilari Klinton.
Šta Rusija dobija ostankom Merkelove na kancelarskoj poziciji?
— Rešenje ukrajinske krize. Nju više niko ne može da trpi, jer ona do sada koštala preko sto milijardi evra, pre svega poljoprivredu EU. U uslovima recesije i migrantske krize Evropska unija više ne može da dozvoli da ukrajinska kriza tinja, minski proces mora da se odblokira da bi se ponovo uspostavila trgovina. Blokiranjem Rusije evropske kompanije izgubile su svoju poziciju, uzeli su ih Turci, Kinezi, Indusi, pa čak je naša Srbija preuzela tržište jabuka Poljacima. Evropskim kompanijama će biti vrlo teško da se da se vrate na rusko tržište, a zbog neoliberalnih medija i porasta rusofobije, oni neće smeti da ukinu sankcije, pa će morati da traže neka kreativna rešenja i tumačenja.
