Nekada, ne ni tako davno, svakog 4. maja u 15 i 5 časova, sirene su oglašavale čas kada je umro Josip Broz Tito. U tom trenutku, svi bi stali mirno na mestu gde su se zatekli. U prvim godinama posle Petog oktobra, godišnjica smene Miloševićevog režima obeležavana je, doduše nezvanično, ali uvek kao jedan od najznačajnijih datuma u srpskoj modernoj istoriji.
Sirene povodom Titove smrti utihnule su početkom devedesetih, a o Petom oktobru govori se stidljivo, a sve više i pejorativno. Za srpskog ministra rada Aleksandra Vulina i njegov Pokret socijalista, ali i za, kako su mediji javili, jedan deo članstva Srpske napredne stranke, 5. oktobar je datum sa negativnom konotacijom.
Vulin je čak javno zahtevao procesiranje onih koji su 5. oktobra ušli u tadašnju Saveznu skupštinu i, kako je rekao, zapalili je i opljačkali.
Izgleda da nijedna istorijska epoha kojom je srpski narod bio zahvaćen ne može da prođe bez revizije. Od početka 20. veka, srpski narod revidirao je odnos prema Obrenovićima, Karađorđevićima, komunizmu, petooktobarskim promenama, Titu… Kako koja epoha prođe, o njoj se ne govori sa nacionalnim ponosom, kao u zemljama sa jakim osećajem pripadnosti zajednici, već sa podsmehom. Tako nam danas nije dobra ni predratna monarhija ni Titovo doba, o Slobinoj negativnoj vladavini ispisane su tone hartije, ali na red za nipodaštavanje je došla i postpetooktobarska era.
Istorijske istine nisu dogme i istorija nam pomaže u preispitivanju i sagledavanju grešaka koje danas činimo, ali, za razliku od drugih naroda koji imaju značajne datume i godišnjice oko kojih se cela nacija okuplja, ne možemo da se otmemo utisku da srpski narod tako nešto nema.
Za razliku od nas, u Francuskoj je 14. jul, datum kada je počela Revolucija, dan kada Francuzi pokazuju nacionalno jedinstvo. Rumunija obeležava dva takva datuma — dan kada je rumunska država ujedinjena u 19. veku i godišnjicu revolucije iz 1989.
I oko tih datuma i događaja vode se rasprave, oni se preispituju, ali nikome ne pada na pamet da revidira istoriju i da kaže da je Francuska revolucija bila greška.
U poslednjih sto godina, u Srbiji su se dogodila tri pokušaja radikalne promene, kaže za Sputnjik Slobodan Marković, profesor savremene političke istorije na beogradskom Fakultetu političkih nauka. Prvo je dinastija Karađorđevića smenila Obrenoviće, potom su Karađorđeviće zbacili komunisti, i najzad su se dogodile promene od 5. oktobra.
„Neke druge zemlje nisu imale takve radikalne diskontinuitete, i u svakom od tih slučajeva pokušano je da se radikalno raskine s prošlošću. Naravno, najradikalniji je bio onaj pokušaj iz 1945, što ne može ni sa čim drugim da se poredi. Ali, u sva tri slučaja, pokušalo se da se objasni da su, u prvom slučaju Obrenovići, u drugom slučaju Karađorđevići, u trećem slučaju Milošević uzroci celokupnog problema, dok je problem, zapravo, strukturalne prirode. Siromaštvo se nasleđuje, a ono generiše i određeni način političkih i drugih obrazaca, koji onda daju ukupan mozaik“, kaže Marković.
Marković nezadovoljstvo Srba prethodnim epohama objašnjava i ekonomskim kategorijama. Kada su se oslobodile od Turaka, sve balkanske zemlje imale su veoma nisku startnu poziciju i strahovito su zaostajale za ostatkom Evrope. Bila je to ekonomija preživljavanja, na nivou neolita, kaže Marković.
„To nasleđeno zaostajanje u prethodnih 200 godina nije moglo da se prevaziđe. Zemlje Zapadnog Balkana u ekonomskim tabelama nalaze se na dnu Evrope u prethodnih 150-200 godina. I svako, kada gleda prethodnu epohu, krivi tu epohu što danas živi u poslednjoj ekonomskoj kategoriji. Tako da, kada gledate unazad, nemate šta da vidite, nemate na šta da se pozovete, nemate period za koji možete da kažete da se živelo dobro“, kaže Marković.
Srbi se ne stide epoha u kojima su živeli, tvrdi istoričar Milan St. Protić, već se radi o tome da smo podeljena nacija.
„Ta se razlika među nama nikada nije razjasnila. U drugim zemljama pobedila je jedna ili druga strana, i u odnosu na to je definisan i pogled u prošlost. Kod nas se to nije dogodilo; mi smo napola podeljen narod između dve međusobno suprotstavljene ideologije, i otuda proizilazi i nesporazum oko pogleda na prošlost“, kaže Protić.
Pedeset godina slušali smo samo jednu priču i samo jednu istinu, nastavlja Protić, a kada je eksplodiralo, eksplodiralo je na sve strane.
„Kada god se dogodi da pritisnete javnost neistinama i iskrivljenom istinom, dobićete kontraefekat. To vam je kao Njutnov zakon akcije i reakcije. Tako je i kod nas. Ali, pošto mi nemamo jasne kriterijume ko smo i šta smo i da li je današnja Srbija ostatak Titove Jugoslavije ili je jedina otadžbina koju smo mi Srbi kao narod imali, pitanje na koje će vam predstavnik svakog evropskog naroda kao iz topa odgovoriti, a kod nas je to problematično, otuda proizilaze i druge naše nesuglasice, nerazumevanje i neznanje“, objašnjava Protić.
Uzroke srpskih nedoumica, razmimoilaženja i stida zbog prethodnih epoha, prema Protićevim rečima, pre svega potiču iz neznanja i predrasuda. Predrasude su, kaže on, uvek jače od znanja. Istorijske činjenice su prema predrasudama bespomoćne.
Ako bismo primenili rusko rešenje, prema kome je na simboličan način postignuto nacionalno jedinstvo (republikanska zastava, monarhistički grb i komunistička melodija himne), u srpskom slučaju bi to bili jugoslovenska zastava, monarhistički grb i Internacionala kao himna.
„Mi moramo da se vratimo onome što je srpsko, jer je ovo Srbija. Jugoslavije više nema; taj period istorije koji smo proveli u zajedničkoj državi je prošao, raspao se u krvi, na najstrašniji način, i vreme je da se uspostavi onaj identitet koji nas je definisao prethodnih osam vekova“, zaključuje Protić.
