Odlazeći predsednik Francuske Fransoa Oland želeo je da pošalje poruku nacionalnog jedinstva, pa je na ceremoniju odavanja počasti policajcu Gzavijeu Žiželeu, ubijenom na Jelisejskim poljima, pozvao i Marin le Pen i Emanuela Makrona.
Međutim, oba predsednička kandidata poslala su skroz drugačiju poruku jer jedno drugom nisu uputili ni pogled, a kamoli se rukovali.
Pratite govor tela
Rukovanje je za političare kao jutarnje umivanje za sav ostali svet. Praktikuje se prilikom državnih susreta, prijema i u drugim najrazličitijim prilikama.
Za razliku od rukovanja „običnog“ sveta, rukovanje političara, bilo kao pozdrav ili kao pokazatelj dogovora, važno je i zbog govora tela dvojice državnika.
Izdaleko pružene ruke, na primer, govore o srdačnosti obojice ili samo jednog koji takvim gestom želi da pokaže gostu ili domaćinu da se raduje susretu.
Svakako, političari vode i računa da im pogled ne odluta prilikom rukovanja, kako to ne bi bilo protumačeno kao znak nesigurnosti ili čak rasejanosti.
No, u poslednje vreme mediji često pišu ne o rukovanju, već o izbegavanju rukovanja predstavnika različitih država.
Na kraju prvog susreta novoizabranog predsednika Amerike i nemačke kancelarke u Vašingtonu Donald Tramp je odbio da se pred foto-reporterima ponovo rukuje sa Angelom Merkel.
Tramp i pozdrav sa drugim državnicima bio je tema medija i prilikom susreta sa japanskim premijerom Šinzom Abeom kad ga je potapkao drugom rukom prilikom rukovanja. Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik odbio je na obeležavanju 72. godišnjice proboja zatvorenika Jasenovca u Donjoj Gradini da se rukuje sa ambasadorkom SAD u BiH Morin Kormak, koju je ranije proglasio personom non grata.
Diplomatija je i dlaka u jajetu
Svakako da ovakvi gestovi mnogo toga govore, ali diplomatska praksa poznaje neke druge i drugačije običaje.
Svojevremeno su zaraćeni vitezovi, ako bi došlo do susreta sa protivnikom, pili vino iz pehara ali su pre toga obavezno udarili peharom o pehar gledajući jedan drugog ravno u oči.
Naime, tom prilikom bi se vino iz jednog prelilo u drugi pehar i tako je domaćin susreta dokazivao da nije otrovao gosta. Od tada potiče i (današnji) kafanski pozdrav ili nazdravljanje.
Dakle, ljuti neprijatelji na bojnom polju su za stolom primenjivali neke sasvim drugačije manire.
Istorija diplomatije obiluje događajima koji pokazuju da se vodilo računa i o najsitnijem detalju. Dobar primer je Karlovački mir, sklopljen u Sremskim Karlovcima 1699. između Austrije i njenih saveznika na jednoj strani i Turske na drugoj uz posredovanje Engleske i Holandije, koji je poznat i po tome što je su se pregovori prvi put u istoriji diplomatije odvijali za okruglim stolom, kako niko ne bi imao primat u pročelju.
Svi ovi primeri koje navodimo govore o normama u međudržavnim odnosima koji kazuju i više od izgovorenog i dogovorenog na sastancima.
Više od državnog susreta
Setimo se čuvenog rukovanja britanskog premijera Vinstona Čerčila, američkog predsednika Harija Trumana i sovjetskog lidera Josif Visarionoviča Staljina 1945. u nemačkom gradu Potsdamu. Sovjetski lider Nikita Hruščov i jugoslovenski maršal Josip Broz Tito rukovali su se 1955. u Beogradu, čime je završen najveći politički sukob u komunističkoj Evropi.
Vođa kineske revolucije i čelnik Kineske komunističke partije Mao Cedung rukovao se sa američkim predsednikom Ričardom Niksonom 1972. u Pekingu.
Na sastanku u Ženevi 1985. rukovali su se američki predsednik Ronald Regan i sovjetski lider Mihail Gorbačov.
Čuveno je rukovanje srpskog i hrvatskog predsednika Slobodana Miloševića i Franja Tuđmana 1991. u Karađorđevu.
Izraelski premijer Isak Rabin i vođa Palestinske oslobodilačke organizacije Jaser Arafat prvi put su se javno rukovali 1993. ispred Bele kuće na susretu koji je organizovao američki predsednik Bil Klinton.
Navedeni primeri su istorija jer su ta rukovanja označavala prekid neprijateljstava ili barem početak nekih drugačijih odnosa.
Rukovanje tada bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića, a potom i premijera Ivice Dačića i tada prvog potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića sa Hašimom Tačijem bile su najkomentarisanije vesti u to vreme.
Kad smo kod domaće politike valja napomenuti da je Boris Tadić 2012. čestitao nasledniku Tomislavu Nikoliću pobedu na predsedničkim izborima.
Fotografije primopredaje dužnosti pokazale su srdačnost dvojice političara, iako Tadić danas, sa naknadnom pameću od pet godina, kaže da se kaje.
Valjda iniciran time da pojedini protivkandidati na nedavno završenim predsedničkim izborima nisu čestitali pobedu Aleksandru Vučiću.
Da rukovanje nije samo fizički čin, pokazuje i gest turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, koji je na susretu „Rumeli-Balkan“ u Ankari primetio, tik do bine, narodnog poslanika u Skupštini Srbije i bivšeg ministra Sulejmana Ugljanina i odmah se, mimo protokola, uputio prema njemu da mu pruži ruku poštovanja.
Treba li podsetiti da potvrđivanje ugovora rukovanjem u Švajcarskoj ima istu vrednost kao potpis pod ugovorom, koji čak i nije neophodan.
Budi častan i u porazu. Junaštvo pokaži na „bojnom polju“, ali je svakako bitno i čojstvo van njega. Pa i prema najljućim protivnicima.
