„Mislim da sam obavio zadatak, Jugoslavije više nema. I hvala vam lijepa“.
Ako je — kako piše nemački Dojče vele, a takve ocene poslednjih godina učestalo dolaze od strane više medija i intelektualnih krugova — Evropska unija danas slična bivšoj Jugoslaviji krajem 80-ih godina prošlog veka, ko bi za desetak godina mogao da bude evropski Stjepan Mesić i izgovori rečenicu sličnu ovoj nekadašnjeg predsednika Jugoslavije kojom smo počeli tekst?
SFRJ se raspala 46 godina posle osnivanja, EU upravo obeležava 25 godina postojanja, pa bi, ako se držimo neke analogije, trebalo da je, kako kaže Mesić, nema 2028.
A do tada, decenija preganjanja. Nadamo se samo da one druge decenije, decenije stradanja i ratova, neće biti.
Slovenija, moja dežela
Naravno, nije Mesić razbio Jugoslaviju već je, prema jednom tumačenju, slavodobitno seirio što države kojom je predsednikovao više nema, te mu se otuda nezasluženo pripisuje mnogo veća snaga nego što ju je imao. Prema nekim drugim tumačenjima ove izjave, Mesić je samo izgovorio ono što je bilo faktičko stanje — Jugoslavije više nema, pa je njegov posao kao predsednika te države završen.
No, kako god, ovaj političar bio je deo nove hrvatske političke garniture predvođene nekadašnjim generalom JNA Franjom Tuđmanom i sigurno je da nije mnogo žalio za Jugoslavijom. On je bio metafora hrvatske naracije na saveznom nivou, a ostao je i metafora raspada one velike države.
Neki Dejvid Kameron ili još preciznije, pošto je Britanija već na putu izlaska iz EU, jedan od budućih predsednika Francuske bi mogao ponoviti Mesićevu repliku. Predsednik Francuske može biti i dama. Marin le Pen?
Iako je Engleska prva zakoračila napolje, njima čovek ne može da veruje. Zato kao prve „visibabe“ pobegulje iz EU tipujemo opet na Slovence. Ovi, najzapadniji nekadašnji Jugosloveni mogli bi i u tom svojevrsnom rimejku raspada opet biti prvi. Sećate se da su već otišli iz Juge kad je Mesić konstatovao završetak posla.
I sad, gotovo deset godina pre tog eventualnog raspada evropske superdržave, njihovi političari predlažu regionalizaciju EU. To bi trebalo da je jasan signal Merkelovoj.
Nemačka, zatvoren krug
Valjalo bi da nemačka kancelarka, kojoj je najviše stalo do Evropske unije, uči na greškama Srbije i Slobodana Miloševića, kojima je najviše bilo do očuvanja Jugoslavije.
Ako krenu sastanci dvadesetosmorke kao nekadašnje SFRJ šestorke, biće joj to jasan signal da je vrag odneo šalu. Da, Merkelova nekako najviše liči na ondašnjeg Miloševića. Najjača država, najveći lider, a sa svih strana pritisnuta.
Presudni za rasparčavanje Juge bili su spoljni faktori. Bila je to i ondašnja ocena, ali i sa vremenske distance se to još jasnije spoznaje.
Međunarodna zajednica ili ključne države današnje EU imale su — kako su javljali Dnevnici i Dnevnikovi dodaci —politiku dvostrukih standarda ili kako danas piše Dojče vele, bile su nedosledne u zastupanju proklamovanih vrednosti.
Dakle, i tu je rešenje više nego jasno. Zapadov Zapad biće Amerika. Kao što je ondašnji Zapad na one ili ove načine podupirao separatističke težnje naroda i država Jugoslavije, tako Amerika svih ovih godina na ove ili one načine drži Evropsku uniju u nekoj vrsti vakuuma i sistema — manje od države, više od ekonomske unije.
Pravo EU naroda na samoopredeljenje
Dolaskom na čelo Sjedinjenih Država Donalda Trampa, ta politika Amerike može biti samo transparentnija kao što je transparentnija i prema pitanju migranata. Naime, Tramp se ne folira, pa bi jasno mogao da pokaže da mu ne odgovara jaka EU, jer je jaka EU nezavisna EU, a nezavisna EU ne mora da sluša preko Atlantika već i da gleda na Istok.
Trampu, kao i svakom predsedniku SAD, na prvom mestu je Amerika, pa će on biti Genšer EU. Treba li reći da su u bivšoj Jugoslaviji i mala deca znala za Hansa Ditriha Genšera.
Kad je rasparčavana Jugoslavija, Rusija je bila u nokdaunu pa je nekako ostala po strani. Ili da budemo pošteni, niko je ništa nije pitao.
Danas je pak ponovo svetska supersila i ma koliko je optuživali da radi na razbijanju Evrope, moderna Rusija će — ovoga puta namerno — ostati po strani. Držaće se prema onoj crnogorskoj opaski: „svađajte se, oči povadili“.
Dabome, raspadu Jugoslavije doprineli su i isti oni negativni trendovi koje danas primećuju u Evropskoj uniji — nacionalističke smutnje, ekonomska kriza, podele…
Škoti bi tu bili Crna Gora ′90-ih, onakvi kao đetići dok je Milo bio u ljubavi sa Slobom. Dakle, oni bi ostali uz Angelu. Pritom, bili i posle toga daleko časniji od režima u Podgorici koji je menjao ćurak, dilova radi.
Neposlušni premijer Mađarske Viktor Orban, nekako nema pandan u bivšoj Jugoslaviji. Jedina sličnost je „politika od obale“, odnosno parola „moja ruka u mom džepu“.
Belgija bi pak mogla da postane evropska Bosna i Hercegovina. Ako je BiH nestabilna, kako će tek biti u Belgiji posle raspada EU. Iskreno, ne želimo im neke Petriče i Incke, sami će se bolje snaći.
Poljska i Estonija i Letonija biće prekopirana Makedonija. Htela iz Jugoslavije, a sad nema ni ime priznato od svih. Praviće oni Kremlj od blata, što se kaže.
A Srbija? Srbija će čekati. Ma šta to značilo.
