Nazarbajev je predsednik Kazahstana još od raspada Sovjetskog saveza, 1991. godine, gotovo pune tri decenije, a u Srbiji je poznat kao osnivač i predsednik Evroazijske ekonomske unije, koja okuplja zemlje bivšeg SSSR-a.
Namera mu je da kazašku ćirilicu, koja ima 42 znaka i u službenoj je upotrebi punih 77 godina, tokom narednih sedam-osam godina u potpunosti zameni specijalno napisanom latinicom, koja bi bila kompatibilna sa kazaškim jezikom.
Nazarbajev se nada da će to doprineti bržoj modernizaciji zemlje i traži da već 2018. godine svi službeni dokumenti, publikacije i udžbenici budu štampani „novom“ latinicom. Upotreba „stare“ ćirilice biće dozvoljena samo u prelaznom periodu, a potom će to pismo biti potpuno izbačeno iz upotrebe.
Profesor Moskovskog državnog univerziteta „Lomonosov“ Vladimir Jelistratov u razgovoru za Sputnjik podseća da je u Kazahstanu ruski i dalje jedan od zvaničnih jezika i da ga čak i sam Nazarbajev redovno koristi u predsedničkim obraćanjima i govorima. Nagli prelazak na drugo pismo u jednoj državi, upozorava profesor Jelistratov, uvek nosi sa sobom brojne negativne posledice.
„Takva odluka će dovesti do mnogih nepredviđenih komplikacija. Treba iznova podučavati kompletno stanovništvo jedne zemlje, uključujući i starije ljude, naučiti ih da koriste latinicu, pa potom postepeno prevoditi sve knjige na novo pismo. Postoje slična iskustva u drugim zemljama. Recimo, kad šetam uzbekistanskim ili crnogorskim ulicama i vidim deo naziva prodavnica na latinici, a deo na ćirilici, to mi moram priznati deluje malo šizofreno. Tradicija je ipak tradicija! Mongoli, recimo, ne prelaze na latinicu, njima to jednostavno nije potrebno. Pored toga, ćirilica je u nekim slučajevima prosto ’kompatibilnija‘ od latinice. To se odnosi na sve turkijske jezike, među koje spada i kazaški. Mislim da će ta ’nova‘ latinica koju Nazarbajev planira da uvede imati suviše dijakritičkih znakova, da će biti nešto poput vijetnamskog slučaja. Taj jezik na latinici ima više dijakritika nego slova, pa nije baš najbolji primer za uspešnu reformu pisma.“
Kazahstan je, inače, već koristio latinicu, i to tokom sovjetskog perioda, nakon što je tadašnja vlast, 1929. godine, ukinula tada dominantan arapski jezik. Latinicu je, potom, 1940. godine potpuno zamenila ćirilica.
Mnogi u toj odluci Nazarbajeva vide čisto geopolitički potez, odnosno nameru da se zemlja i narod Kazahstana kulturološki i politički udalje od Rusije, pod čijim su jakim uticajem već decenijama. Jedan od ljudi koji dele to mišljenje je i Stanislav Pritčin, sa Instituta za orijentalistiku Ruske akademije nauka.
„Prebacivanje kazaškog jezika na latinično pismo je više političko nego praktično pitanje. Ako je reč o nameri da se Kazahstan udalji od svega što je vezano za Rusiju, onda je to veoma negativan trend. Latinica, sa druge strane, neće pomoći kazaškom društvu da bolje upozna svetsku književnost na engleskom, nemačkom i drugim jezicima koji takođe koriste isto pismo, toga moramo da budemo svesni. Pored svega već pomenutog, važno je znati i da je prelazak na drugo pismo uvek ogromno opterećenje i za državni budžet i mislim da će taj proces trajati prilično dugo“, kaže Pritčin za Sputnjik.
Kazahstan je inače veoma bogat prirodnim resursima, pre svega plinom i naftom, a sa Rusijom deli granicu dugu 7.000 kilometara. U toj zemlji živi veliki broj pripadnika ruske manjine, a Stanislav Pritčin kaže za Sputnjik da je zabrinut i zbog njihove, potencijalno negativne reakcije.
„Bojim se da bi ta odluka mogla negativno da utiče na odnose Rusije i Kazahstana, jer na severu te zemlje uglavnom žive ljudi kojima je ruski maternji jezik. Prelaskom na latinicu, Astana bi im poslala poruku da se kreće u pravcu konsolidacije društva oko kazaškog identiteta i kazaškog jezika, a to je za njih veoma, veoma osetljivo pitanje.“
Namera kazahstanskog predsednika da „preko noći“ uvede u upotrebu novo latinično pismo naišla je na oštre kritike i u Rusiji. Tokom pregovora o saradnji dve zemlje u okviru svemirskog programa, ministar spoljnih poslova Kazahstana je šefu ruske diplomatije Sergeju Lavrovu morao potanko da objašnjava kako u nameri da se uvede latinica nema nikakvog skrivenog značenja, niti geopolitičkog konteksta. Ono što još ne znamo je da li ga je ubedio.
