Posle kratkog zatišja prestonicu Srbije opet pohode zapadne diplomate. Osim čestitki srpskom premijeru na izbornom uspehu za predsednika republike, američki senator Džon Mekejn upravo je završio posetu Srbiji sa porukom da je Srbija „sila pomirenja“ u regionu. Elem, ovako lepe reči obično ne ostaju samo na tome, pa prirodno, posle njih sledi jedno veliko — ali.
Mekejnovo „ali“ odnosilo se na njegovu zabrinutost zbog, kako je rekao, „ponašanja Rusije u regionu“, navodeći kao primer nekada nama bratsku Crnu Goru.
Mekejn još nije ni sleteo u Vašington, ili kud se već zaputio, a u Srbiju je sleteo nemački ministar spoljnih poslova Zigmar Gabrijel. I nemački visoki funkcioner uoči posete izrecitovao je, posle tapšanja po remenu Srbije koja galopira na punopravnom članstvu u EU, poneku rečenicu, doduše sa prizvukom zapovednog tona, da „Nemačka podržava dijalog Srbije i Kosova, a za EU je važno da oba procesa — pregovori o pristupanju i normalizaciji odnosa sa Kosovom — teku paralelno“.
Oba gosta sa Zapada od Srbije su dobila odgovore da ostajemo vojno neutralni, nastavljamo put ka EU i da smo privrženi briselskim pregovorima. Međutim, diplomatski rečnik razumeju samo izabrani, a šta je rečeno između redova ili u četiri oka, ostaje samo da nagađamo.
Kakve poruke su zapadni gosti mogli doneti u Beograd?
Dušan Proroković iz Centra za strateške alternative kaže da dolazak Mekejna i Gabrijela u Beograd treba posmatrati u sklopu kontinuiranih poseta predstavnika zapadnih institucija Srbiji, koje traju u dužem vremenskom periodu i sa daleko većom učestalošću od poseta zapadnih državnih i nedržavnih institucija Zagrebu, Sofiji, Skoplju, Tirani ili Podgorici.
„Srbija ipak predstavlja jedno ostrvo u moru NATO i Evropske unije u ovom delu Evrope. Srbija ima sasvim drugačiju spoljnu politiku nego Hrvatska, Rumunija, Bugarska ili Albanija, i to se vidi i prema odnosu prema Rusiji, ali i u nekim našim aktivnostima vezanim za Siriju. Srbija je jedina evropska zemlja koja je uputila humanitarnu pomoć ovoj državi 2016. godine i tako poslala jedan politički signal Bašaru el Asadu. Srbija je takođe strateški partner Kine, tako da su sve te posete u funkciji vršenja daljih pritisaka na Srbiju i pokušaj instrumentalizacije naše spoljne politike u interesima NATO i EU,“ konkretan je Proroković.
On napominje i da veruje da je Rusija, pored Kosova, jedina tema svih poseta zapadnih zvaničnika Beogradu u poslednjih godinu i po dana, i smatra da su te dve teme i te kako povezane.
„Srbija bez Kosova i Metohije zauzima jednu važnu poziciju, ali ako pogledamo broj stanovnika, našu vojnu moć i ekonomske parametre, nije to subjekt u međunarodnim odnosima kojim zapravo treba posvećivati ovoliku pažnju. Gde je tu problem? U političkoj moći Srbije i našem političkom kapacitetu da se okupe Srbija i Crna Gora i deo BiH i Makedonije i da se u određenom kontekstu i uz podršku Rusije pravi neka čvršća saradnja sa Bugarskom. To može da poremeti dugoročno planove atlantskih centra moći u ovom delu Evrope“, kaže on.
Srbija, navodi Proroković, predstavlja krupan regionalan zalogaj za zapadne centre moći zbog činjenice da je van Evropske unije i NATO-a.
„I pored svega što su nam radili 20 godina, Srbija nije slomljena, a srpsko pitanje nije rešeno onako kako je to NATO želeo. U novim okolnostima u nekom širem međunarodnom kontekstu sa Rusijom kao jednim od važnih polova u multipolarnom svetu, to sve dobija sasvim novu dimenziju i otuda neka vrsta pritisaka na nas. Dakle, sa jedne strane odustati od Kosova, čime bi se legitimizovala intervencija NATO-a i čime bi se sav njihov pritisak stavio u sasvim drugačiji kontekst. E onda Srbija ne bi mogla da bilo šta traži, niti da iskazuje bilo kakve namere ni u Crnoj Gori ni u BiH niti Makedoniji. A s druge strane je pokušaj udaljavanja Srbije od Rusije, koja takođe želi da pokvari računicu NATO-i u ovom delu Evrope“, zaključuje Proroković.
Posetu Amerikanca Mekejna i Nemca Gabrijela Beogradu i njihove poruke Srbiji, spoljnopolitički analitičar Dragan Đukanović različito vidi od Dušana Prorokovića. Obe posete Đukanović komentariše kao posledicu kontinuiteta naše višedimenzionalne spoljne politike.
„Ona nije okrenuta samo jednom centru nego je disperzivna od Vašingtona preko Brisela do Moskve, tako da u tom smislu treba i čitati poruke koje su doneli sa sobom. Od Srbije se, pretpostavljam, očekuje nastavak evropskog puta, nema nikakve promene oko članstva u NATO-u, tako da su to neke temeljne koordinate.“
Đukanović u Mekejnovoj bojazni od ruskog uticaja ne vidi ništa novo.
„Kontinuitet američke politike prema Balkanu je očigledan nakon dolaska Trampove administracije. Njima je i dalje prioritet ulazak pojedinih zemalja u NATO. Ovoga puta u fokusu je Crna Gora i u tom smislu oni vide neku vrstu jačanja vlastitog prisustva. S druge strane, Srbija je vojno neutralna i nema nikakvih značajnijih pritisaka da se ta odluka promeni“, uveren je on.
