Nemačka vlada je ovih dana usvojila nacrt zakona kojim je predviđena kazna od 50 miliona evra za onlajn medije koji ne uklone priloge koji sadrže lažne vesti ili govor mržnje. Predviđena je i individualna odgovornost, pa će direktori kompanija rizikovati kazne i do pet miliona evra.
Kakav će to efekat imati na medije koji otkad postoje beleže i lažne vesti. Tako je već u prvom broju lista Politika iz januara 1904. čitaocima skrenuta pažnja na jednu, sa današnje tačke gledišta, reklo bi se bezazlenu lažnu vest da je izvesni gospodin isprosio izvesnu gospođicu. Sve poimence.
U demantiju se konstatuje da je izvor informacije isti „podvaldžija“ koji je „pre nekog vremena izmišljao slične stvari i proturao po novinama“ i da je krajnje vreme da se tome „jednom stane na put“, pisala je Politika na početku 20. veka. Današnje lažne vesti su, međutim, daleko od bezazlenih.
Za razliku od vremena s početka prošlog veka kada su mediji prenosili vesti, kraj istog je, po oceni teoretičara medija, obeležilo to što su ih mediji stvarali.
U građanskim ratovima devedesetih godina na prostoru bivše Jugoslavije to smo apsolvirali toliko puta iz pera zapadnih medija kada je trebalo označiti Srbe kao „loše momke“ koje treba kazniti.
Najsvežiji primer medijske kreacije je Rojtersova „vest“ od pre koji dan. Prema istoj je navodni zajednički Komandni centar Rusije, Irana i oružanih snaga koje podržavaju sirijskog predsednika Bašara el Asada saopštio kako je američki napad na sirijsku vazdušnu bazu prešao takozvanu „crvenu liniju“ i da će na svaki dalji napad „odgovoriti silom“, istom snagom i istovremeno pojačati podršku Asadovom režimu.
Ispostavilo se da ne postoji nikakav Komandni centar, a priču o „crvenim linijama“ morao je da demantuje portparol Kremlja Dmitrij Peskov.
Odavno je u novinarstvu poznato da demanti nikada nema snagu lažne vesti. Da li će od njega više efekta imati ogromne novčane kazne?
Potez vlade u Berlinu odmah je naišao na mnoge kritike u javnosti. Tako je partija „Zeleni“ ocenila da je reč o „prebrzom potezu“ koji može dovesti do toga da sloboda mišljenja bude veoma ograničena jer će se jednostavno samo brisati sadržaji sa društvenih mreža.
Dopisnik lista Politika iz Nemačke Nenad Radičević, za Sputnjik kaže da je nacrt zakona izazvao burnu debatu i dok su, s jedne strane političari jedinstveni u tome da je to dobro rešenje, s druge strane ljudi koji se bave internetom i ljudskim slobodama smatraju da je ono katastrofalno.
„Ovim predlogom zakona nemačka vlada tera Fejsbuk da bude arbitar šta je istina, a šta govor mržnje. Nemački borci za internet slobode smatraju da je to apsolutno nedopustivo da jedna komercijalna firma koja je usmerena isključivo na profit bude ta koja će određivati šta je istina, a šta ne, umesto sudskih organa, što je do sada bilo uobičajeno“, kaže Radičević.
Na pitanje šta se desilo da je upravo sada predložen takav zakon, on ističe da nemačke vlasti pokušavaju da pred septembarske parlamentarne izbore spreče poplavu lažnih vesti i iskrivljenih vesti, zahvaljujući kakvima je, kako smatraju, Donald Tramp pobedio na predsedničkim izborima u SAD.
„Oni pokušavaju da spreče neke levičarske, desničarske, ili populističke pokrete da utiču na rezultate nemačkih izbora… Čini mi se da se odluka nemačkih vlasti mora sagledati kao pokušavaj da se spreče nekontrolisani talasi informacija koje ne mogu da se provere“, navodi Radičević.
Vlasti u Berlinu očigledno smatraju da su društvene mreže suviše brze i neuhvatljive da bi ih u ovom trenutku, još pet meseci do parlamentarnih izbora, tek tako nekome prepustili.
Na pitanje da li to znači da je reč o odluci koja je za jednokratnu upotrebu, dopisnik Politike za Sputnjik kaže da će se to tek videti, budući da je reč o zakonskom rešenju koje bi u tom slučaju trebalo da bude menjano.
„Suštinski, ljudi koji se bave internetom i slobodama na njemu izuzetno kritikuju tu odluku budući da će Gugl, Fejsbuk ili Tviter sami odlučivati šta je istina u savremenom svetu, što je poprilično sporno budući da nemaju mandat za to“, ističe Radičević. Videće se, kaže on, i kako će po donošenju zakona reagovati Ustavni sud, ističući da je to tema ne samo za debatu u samoj Nemačkoj, nego i šire.
A Fejsbuk je ovih dana saopštio da je lansirao novu opciju koja će korisnicima omogućiti da prepoznaju lažne vesti i pogrešne informacije koje se šire ovom društvenom mrežom. Kao da su znali da će im biti dodeljena uloga polaganja prava na istinu.
Kako su saopštili, klik na određenu opciju će korisnika odvesti na stranu sa savetima i drugim informacijama vezanim za to kako prepoznati lažne vesti i šta učiniti povodom toga.
U kojoj meri je izvodljiva istina na klik? IT stručnjak Zdravko Janković za Sputnjik kaže da stvari koje se filtriraju kroz društvene mreže podležu određenim algoritamskim rešenjima. Objašnjavajući šta to znači, on kaže da su neke stvari predefinisane, preprogramirane, i da je zato, po njegovom mišljenju, prilično komplikovano definisati istinu algoritamski.
Da bi nešto moglo da se profiltrira uopšte kroz društvene mreže koje su algoritamski ustrojeni sistemi, moraju da postoje ti algoritmi koji će to proveravati.
Ono što je deo Guglovog algoritma i na osnovu čega je i pobedio među pretraživačima, to je da je određenu stvar tumačio kao relevantnu ukoliko ima linkove sa drugih strana. Dakle, kako same mreže da ustanove istinu? Banalizujući stvar, nešto će biti istina ako to tvrdi jako veliki broj ljudi na mrežama, objašnjava IT stručnjak. U tom slučaju, međutim, vrlo lako može da dođe do toga da istina postane ono što je željena propaganda i što smo imali prilike da vidimo kroz istoriju čovečanstva, upozorava Janković.
„Ako neko želi da tvrdi da su Srbi koljači zbog toga i toga i to je imalo ozbiljnu propagandu, onda će to postati istinita vest iako to nije tačno“, ilustruje Janković primerom.
Da novčane kazne ne znače i rešavanje pitanja lažnih vesti kojih će uvek biti, ukazao je podsećanjem na naš primer kada smo takvu odredbu uveli u Zakon o informisanju 1998. godine.
Medijima je stavljano na teret da proveravaju istinitost nečijeg iskaza pre objavljivanja, jer su oni bili odgovorni za nečiju laž, što je dovelo u pitanje smisao postojanja medija, pa i njihov opstanak zbog drastičnih novčanih kazni.
On smatra da je to političko pitanje i da će to biti ozbiljna tema za raspravu.
Komentarišući ocenu da vlada u Nemačkoj ne želi da u predizbornoj kampanji društvene mreže postanu nečije bitno oruđe u političkoj utakmici, kako se to ispostavilo u slučaju Trampa u Americi, Janković napominje da je to nemoguće sprečiti novčanim kaznama protiv lažnih vesti.
„Tramp je koristio sofisticiranu tehnologiju psihografskog targetiranja na društvenim mrežama. Ta tehnologija je promenila paradigmu političke kampanje jer postoji mogućnost da se svakom pošalje poruka kakvu on hoće da čuje. Tu nisu bile u pitanju lažne vesti. Njegov ključni uspeh je u tom pshihografskom targetiranju, a protiv toga je moguće izboriti se samo zaštitom podataka o privatnosti i sprečavanjem njihove zloupotrebe“, kaže Janković za Sputnjik.
Nemačka nije jedina koja se uhvatila u koštac sa „širenjem lažnih vesti“. Britanska asocijacija medija je ovih dana zbog toga zatražila da regulatorna tela u toj zemlji hitno istraže ulogu kompanija „Gugl“ i „Fejsbuk“.
Asocijacija je, međutim, u isto vreme kritikovala političare i lobističke grupe da termin „lažne vesti“ koriste da bi označili vesti koje im ne idu u prilog. Takva praksa, ocenjeno je, ima katastrofalan efekat na slobodu govora i demokratiju, ali i na borbu protiv sajtova sa lažnim vestima.
Uostalom i Tramp bi sigurno rekao da su mu društvene mreže jedine i ostale pošto su mu klasični mediji bili nedostupni.
Pa se vi sada snađite u „lažnim“ ili lažnim vestima. Eliminisati ih je nemoguća misija. A i cenzura upakovana u demokratske principe, očigledno, odoleva. Neke stvari se ne menjaju.
