Jedna od najvećih rok zvezda bivše Jugoslavije Branimir Džoni Štulić dočekuje 64. rođendan u dobrovoljnom izgnanstvu u Holandiji. Džoni već decenijama uporno odbija pozive da se „vrati“ na prostor na kome je stekao slavu uprkos primamljivim finansijskim ponudama.
O verovatno najuticajnijem rok pesniku Balkana razgovarali smo sa književnikom Muharemom Bazduljem koji će na učestvovati na tribini „Šta je (nama) Džoni danas i šta nam je bio“ koja će se održati na Štulićev rođendan u Domu kulture Studentski grad.
U popularnoj kulturi socijalističke Jugoslavije, Džoni Štulić i „Azra“ jedinstvena su i ikonosna pojava i on je bio lik „koji je stvorio svoja pravila i svoj kontekst iz kog je delovao“, kaže Bazdulj.
Rokenrol kao sudbina
Iako je njegov bend „Azra“ bio deo zagrebačke novotalasne scene s početka osamdesetih, „Štulić je bio jedinstven zato što, kao i svi takvi harizmatični umetnici, niti je hteo niti se mogao uklopiti u bilo kakav širi pokret“.
„Njegova rokenrol priča je puno više sudbina nego karijera. On ne pravi nikakve kompromise, ne uklapa se ni u kakvu širu matricu nego tera svoje“, kaže Bazdulj.
On podseća i da su pesme „Azre“ relativno brzo od ozbiljnih teoretičara književnosti, slično kao u slučaju Arsena Dedića, uvrštavane u antologije poezije.
Početkom osamdesetih, tri najveća jugoslovenska rok benda bili su „Bijelo dugme“, „Riblja čorba“ i „Azra“. „Dugme“ je imalo „najširu bazu“, a za „Čorbu“ je interesantno da je imala jaču bazu u Zagrebu nego u Beogradu, i među publikom i kritikom.
Cane i „studenjaci“
Kad je reč o „Azri“, u nekim političkim kategorijama bila je „najlevlji bend“, smatra Bazdulj, i u klasnom smislu najbliža „studentsko-proleterskoj bazi u Jugoslaviji“.
Sagovornik Sputnjika podseća na Caneta iz „Partibrejkersa“, koji je jednom rekao da poštuje Štulića, ali da nisu bili njegovi veliki fanovi. Na pitanje zašto, Cane je rekao: „Znaš, to su više bili studentski domovi“.
„Mislim da je tajna jugoslovenske popularne kulture bila u jakoj publici iz relativno malih gradova poput Čačka, Valjeva, Siska, Doboja, Travnika koji su imali između 30 i 100 hiljada stanovnika, a koji su, u socijalnom smislu, imali sve što grad kao urbana celina treba da ima. Čini mi se da je „Azra“ tu imala strašno zahvalnu publiku. Tu postoji još jedna stvar — Džoni je bio fanatik javnih nastupa, koncerata, i nije bio gadljiv na svirke u unutrašnjosti“, kaže naš sagovornik.
Zašto su ga zavolele ustaše
Bazdulj podseća na „jednu bizarnu anegdotu“ koja pokazuje kako su ljudi, kao i u „pravoj poeziji“, i u Džonijevim pesmama uspevali da nađu ono što im treba. Zbog stiha „ne žalim što sam četvrti odzada isto kao i prije rata“ u pesmi „No koment“, su ′89. ili ′90. tada „već probuđeni hrvatski nacionalisti“ u Imotskom počeli da obožavaju Džonija.
„Oni su ’četvrti odzada‘ čitali u ključu abecede, a to je slovo ’u‘, i mislili su da on time iskazuje svoje simpatije za ustaše, što je potpuni apsurd. Koliko god to bilo glupo i apsurdno, ima nečeg dirljivog u moći poezije da potpuno različitim ljudima podari tačku identifikacije“, kaže Bazdulj.
Iako je Branimir Štulić jednom prilikom izjavio da se „borio protiv komunizma kad su komunisti bili najjači“, po dolasku „demokratije“ se razočarao i otišao u dobrovoljno izgnanstvo.
Iskupljenje za Jugoslaviju
Prema mišljenju Bazdulja, on pripada generaciji koja je bila razočarana socijalističkim sistemom i kroz svoje političke pesme bio je ikona „liberalne kritike komunizma i jednoumlja“. Međutim, on, kao i masa ljudi, nije bio svestan da „ako konj komunizma crkne, da je najbrži, najsposobniji i najvitalniji konj u tom trenutku — konj nacionalizma“.
Bazdulj smatra da je za današnju Džonijevu poziciju najvažniji biografski momenat tog reza sa svim što se desilo nakon raspada Jugoslavije i, kako kaže, čini mu se da je od svih ljudi koji su činili jugoslovensku kulturu on jedini koji je postupio potpuno časno i koji je tu kulturu iskupio.
„Mi smo svi u judeo-hrišćanskoj civilizaciji formirani na toj jevanđelskoj priči o Isusu i mogućnosti jednog čoveka da iskupi svet i čovečanstvo. Ta priča je toliko ušla u kolektivnu podsvest da u većini tragedija uvek imate u sećanjima ljudi priču kako je neko bio ljudina i mislio više na druge nego na sebe, i na taj način spasao ideju o dobroti. Meni se čini da je u ovoj situaciji Štulić jedini koji nikad nije koketirao ni sa jednom od zaraćenih strana i ’zločinačkih ideologija‘ i koji je čak po cenu vlastite štete istrajao na tome na čemu je istrajao“, kaže Bazdulj.
Ilijada, Odiseja, narodnjaci, lektira
Iako je u dobrovoljnom izgnanstvu, čak je odbio sve pasoše bivših jugoslovenskih republika koji su mu ponuđeni, Branimir Štulić ne prestaje da radi. U međuvremenu, objavljena su mu „Izabrana djela“ u 14 knjiga, prepevao je „Ilijadu“ i „Odiseju“, a povremeno na svom kanalu na Jutjubu objavljuje obrade narodnjaka.
Prema Bazduljevom mišljenju, obrade narodnjaka u njegovom doživljaju muzike nisu nikakav poseban rez i one prirodno proizilaze iz cele njegove karijere. On karijeru počinje pesmom „Balkan“, a na najjačim albumima ima obrade tradicionalnih narodnih pesama.
Prošle godine je u Hrvatskoj jedna od relativno frekventnih tema bila predložena reforma obrazovnog sistema u okviru koje je jedna od tema bila da se u neku vrstu izborne lektire uvrste i Štulićeve pesme. On je rekao da to ne želi i čak da zabranjuje.
Sartrovim putevima slobode
„Njegova reakcija je potpuno logična, ali u nekoj perspektivi, on to ne može da zabrani. Naravno, ne mogu da kažem kad će se to desiti, ali sam prilično ubeđen da će se to desiti i da institucionalna svest da su pesme Branimira Štulića važan deo ovdašnje kulture i književnosti i da je, na neki način, to i mera stvari kad će ove kulture ponovo steći neku zrelost koju su u određenoj meri imale. To može biti i neki simptom povratka na, što bi rekao Žan-Pol Sartr, puteve slobode“, smatra Bazdulj.
Branimira Štulića odavno porede sa poslednjim dobitnikom Nobelove nagrade za književnost Bobom Dilanom. Na pitanje čiji je Džoni, pošto ga svojataju gotovo sve bivše jugoslovenske republike, Bazdulj odgovara da je on umetnik onih koji ga vole.
„Džoni je balkanski, i mislim da bi i on to voleo. Setio sam se da je neki kritičar, u doba najvećeg uspona hrvatskog nacionalizma, napisao da je pesma ’Balkan‘ bila upućena protiv evropskih integracija, tako da Džoni pripada svima onima koji su svesni da je balkanski identitet deo njihovog identiteta“, zaključio je Muharem Bazdulj.
