Da nije Boba Dilana i „kontroverzne“ odluke Nobelovog komiteta da mu dodeli najprestižniju svetsku nagradu za književnost, svetska, a i domaća medijska scena krajem 2016. mogla bi se opisati kao horor, strah, užas, mrak.
Jer, šta osim Dilana imamo kao „top priče“ na kraju tekuće godine? Ratove, izbegličku krizu, državne udare, osujećene atentate, američke predsedničke izbore koji u finišu kampanje izgledaju kao izbori za šefa mafije…
Istina, ponašanje Dilana od trenutka kad je objavljeno da je Nobelov laureat, uticalo je da i priča o zasluženosti nagrade koja će biti dodeljena (?) jednom od najvećih američkih pesnika 20. veka (sviđalo se to akademskim krugovima ili ne) postane mračna kao i sve kojim nas mediji zasipaju ovih dana.
Ako ništa drugo, svetla strana priče o Dilanovom „Nobelu“ je to što će poneko ko se upeca na „špansku seriju iz Nobelove kuhinje“ uzgred poslušati i neku Dilanovu pesmu i tako, bar na kratko, oplemeniti svoju napaćenu dušu.
Možda Dilan i nije najveći rokenrol pesnik (stvar ukusa) u konkurenciji Lu Rida, Morisona, Lenona, Bouvija, Koena… Ali je svakako veliki pesnik i zaslužio je Nobelovu nagradu više nego bar 70 odsto dosadašnjih laureata.
Ako ni zbog čega drugog, Dilan je zaslužio Nobelovu nagradu zbog svog uticaja na druge rok-pesnike. Primera je mnogo, navedimo samo da je još davne 1964. posle jednog susreta u Njujorku „uozbiljio Bitlse“ koji su posle tog susreta prestali da pišu pesme iz serije „ja te volim, voliš li me ti“ ili „želim da te držim za ručicu“.
Tačno je i da su Nobelovu nagradu za književnost dobijali i ko je trebalo i ko nije, a ne mnogi nesumnjivi velikani svetske književnosti poput Tolstoja, Borhesa ili Danila Kiša.
Tačno je i da je Dilan pre zaslužio Nobelovu nagradu za mir nego za književnost, ali bi veća uvreda za ikonu 20. veka bila da je postao laureat nagrade za mir. I za samog Dilana prikladnije je društvo loših pesnika nego masovnih ubica i zločinaca ovenčanih nagradom za mir.
Uz sve to, natezanje 75-godišnjeg Dilana sa Nobelovim komitetom moglo bi se tumačiti i kao konačan dokaz da je 20. vek završen.
Jer kanonizacijom (Nobelovom nagradom) najvećem rok pesniku stavljena je tačka na rokenrol, najznačajniji globalni (sub)kulturni fenomen druge polovine 20. veka.
Rokenrol je odavno mrtav, a o datumu kliničke smrti možemo se sporiti. I zato se odluka Nobelovog komiteta može tumačiti kao potvrda mrtvozornika koji je samo konstatovao faktičko stanje.
A femkanje omatorele rok ikone danas je samo podsetnik na kulturni fenomen 20. veka koji je definisao omladinsku borbu za osvajanje sloboda, čiji je Dilan bio jedan od vodećih „ideologa“.
I zato svaka čast Dilanu. Za samo 50 + godina samopregornog rada učinio je da planeta bude lepše mesto za život. I čini to i danas.
