„Sin Malkolma Maklarena i Vivijen Vestvud spalio je zaostavštinu vrednu pet miliona funti u znak protesta što se sve u vezi sa pankom iskomercijalizovalo i što je sam pank postao kao neki proizvod sa rafa“, kaže Cane.
„Radi se o jednoj stvari u ovom stanju koje se sad dešava — sve što nikne, uhvati ga korporacija i počne da pravi novac. Svaka stvar postane svoj antipod. Kao, nećemo profit, nije nam to važno, a oni kažu okej, nećete vi profit, mi ćemo zaraditi na vama. Jedina bitnost koju je pank doneo, a to je da razmišljaš svojom glavom, ostala je, ali kao ideja. Pank kao nešto protiv establišmenta više ne postoji, jer čim te establišment prihvati, on te razmagnetiše. Ne možeš ništa da uradiš, možeš samo da prodaješ neku staru emociju i neku staru priču“, dodao je Cane.
Šta je to što je pank u ovih 40 godina doneo, a što je postalo deo tradicije?
— Nije ništa, on je samo uzet kao proizvod. Ta njegova antiestetika i kao ružno je lepo i sve to, to se već u tim danima, sedamdesetih, pretvorilo u antipod. Ti pankeri koji su kupovali u buticima jakne, imali čirokane, farbali se, koji su pozirali turistima kad bi došli u London da ih slikaju, sve je postalo biznis. Velika fora u svemu tome je to drugo viđenje stvari, jer ono što su objavljivale novine i televizija — nije bila ta istina. Brzo smo saznali sve to.
Mi nismo imali mnogo mogućnosti. Šta da slušamo? „Smak“?! Fuj. Nerazumljiva muzika. O čemu se tu radi? To nije naša generacija. „Bijelo dugme“ — seljački do bola. Mi smo hteli da promenimo svet, ne razmišljajući šta ćemo da radimo sa samima sobom. Uhvatili smo se mogućnosti koja nam je pružena, da i mi koji nismo baratali instrumentima, nismo išli u muzičke škole, možemo da napravimo bend i kažemo kakva je naša uloga u svemu tome. Kako se mi osećamo, o čemu mi razmišljamo. Znači nešto van forme. Išlo se van forme dok i to van forme nije postalo forma.
Onda su došle neke druge generacije koje su samo prihvatile taj pank iz neke brzine. A pank-rok nije nešto preterano brz. Pravi pank, onaj na koji ja mislim, da li su u pitanju „Seks pistolsi“, „The Damned“, „Šem sikstinajn“… „Ramonsi“ jesu brzi, ali oni imaju jak ritam, ritam koji te non-stop da tera budeš živ. Jer imao si suprotno tome ovo nerazumljivo i seljački i nešto što te otuđuje od pojma muzike. Što nije muzika nego tako nešto, neki posao kojim se čovek bavi da bi obezbedio sebi novac, ribe i status u društvu.
Koliko Vas je pank promenio i kako se danas osećate kad čujete neku pesmu koja Vam je u mladosti bila pank himna?
— Kad čujem „Seks pistolse“, ja se dižem. To je himna mog života. To je to. To je ono što mi digne adrenalin i daje mi snagu da sam nepobediv, jer su sve stvari protiv kojih sam bio pobedile. Samo se izvrnula jedna realnost i pokazala da ono što smo mi pokušavali, mnogi koji su ostavili život u nekoj borbi da nešto bude bolje, da ljudi više budu ljudi, da ima ljubavi i sve to, nije uspelo na kraju. Mene je pank-rok uveo u ovo čime se i dalje bavim. Nema kompromisa sa istinom. Ko ne vidi i ne čuje istine i laži u oči dok ih gleda.
Samo je jedna stvar — ostani živ. Jeste, koga sad zanima princip da misli svojom glavom. Neće, bre, čovek to da radi. To, ideali slobode, pa koga bre to zanima. Ljudi su uvedeni u tehnološko ropstvo. Da dobiju samo ono što im drugi daje. Da tako i razmišljaju. Da se traje samo onoliko koliko ti to neko dopusti. A to tako pre nije ni bilo, jer mi nismo ni znali šta će se nama izdešavati. Da nema niko sluha za muziku, da niko nema sluha za te poruke, da niko nema sluha za svoju mladost. Ne. Samo su laž, neistina, licemerje, dvoličnjaštvo i totalna hipokrizija pobedili u svemu. Sve je bilo opet onako, dok su mladi nešto će da šilje, a onda će da upadnu u neki strejt i ćao. Otarasićemo ih se. One što nismo ubili, njih ćemo se lako otarasiti.
