Izuzetno stručna u svom poslu u najvišoj srpskoj naučnoj ustanovi, s druge strane, gospođa Mežinski je izuzetno skromna, pa o svom poreklu gotovo nikada nije govorila javno. Ekskluzivno za Sputnjik ona otkriva da je potomak dve čuvene ruske porodice, koje su imale presudnu ulogu za razvoj obrazovanja i kulture, kako Rusije, tako i Srbije.
Njen čukundeda je čuveni slikar svetskog glasa, jedan od najistaknutijih predstavnika realizma Ivan Ivanovič Šiškin. Čovek čija platna ruskih pejzaža, čuvene slike ruskih šuma, danas krase najpoznatije svetske galerije. Njegove slike su izuzetno umetničko blago koje je zaveštanje naše civilizacije za buduće generacije.
Izabranik srca njegove ćerka Lidije bio je srpski diplomata Ivan Šajković. Upoznali su se u Finskoj, a ljubav njihovog sina Igora u porodicu će dovesti još jedno čuveno ime ruskih emigranata. Naime, on se oženio Anom Ostrogorski, sestrom jednog od najvećih vizantologa dvadesetog veka Georgija Ostrogorskog. U metežu posle Oktobarske revolucije, brat i sestra Ostrogorski takođe su se obreli u Srbiji.
Obrazovana, otmena i nežna ćerka, u Petrogradu veoma cenjenog upravnika čuvene škole, Aleksandra Ostrogorskog, na saonicama je prešla finski zaliv i tako se otisnula u nepoznato bežeći od režima koji nije bio blagonaklon prema njenoj porodici. Po dolasku u tadašnju Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, dok njen muž Ivan Šajković nije „stao na svoje noge“ i postao upravnik patrijaršijskih dobara, radila je najprostije poslove.
„Bila je to ljubav na prvi pogled, kada je među svim tim Fincima ugledala crnog, atletski građenog Srbina, nije mu odolela. Mnogo ga je volela i bila spremna da ga u svemu podrži. Baka je govorila nekoliko jezika, između ostalog i nemački, ali tokom Drugog svetskog rata, iako su bili na rubu egzistencije, nije želela da radi za Nemce. Kasnije je bila prevodilac sa engleskog u sovjetskoj ambasadi u Beogradu. Interesantno je da se nikada do kraja nije osetila kao deo te nove zemlje u kojoj je imala dom i porodicu. Uvek je isticala da je Ruskinja, zbog toga je prošla kroz brojne nevolje posle Drugog svetskog rata“, kaže naša sagovornica.
Kroz pakao komunističke vlasti u novoj državi prošao je i drugi deo porodice Jelene Mežinski Milovanović. Deda i baka po ocu takođe su u Jugoslaviju došli posle Oktobarske revolucije. Baka Irina imala je samo deset godina kad se obrela na severu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, rasla je na jednom prostranom imanju i zavolela novu zemlju kroz lepote njene prirode.
Deda Boris je, s druge strane, u zemlju Južnih Slovena stigao kao kadet. Živeo je sam, sam se školovao i izdržavao. Majka je ostala u Rusiji, dopisivali su se, ali s vremenom su izgubili kontakt. Ova činjenica možda najbolje oslikava golgotu kroz koju je prošlo bezmalo tri miliona ljudi koji su posle promene režima napustili Rusiju.
„Mi smo na ovim prostorima navikli na seobe, ali za Ruse je to bila prelomna tačka u istoriji. Iseliti jednu generaciju jednog društvenog sloja, to je verovatno veliki šok za društvo, pa čak i u genetskom smislu, jednostavno, eliminišete jednu svoju dimenziju, a sa druge strane za te ljude, gubitak otadžbine i novi uslovi u kojima su se našli, bilo je veliko životno raskršće, veliki izazov. Ali oni su bili drugačije vaspitavani, umeli su da trpe, bili su disciplinovani. Nisam od mojih čula mnogo žalbe, možda samo kada su govorili o politici. Želja za životom i borba za opstanak održali su dedu Borisa Mežinskog i baku Anu Ostrogorski“, ocenjuje njihova unuka.
Ipak, zbog političkih okolnosti, u porodici se nije preterano govorilo o ruskim korenima, pa je našoj sagovornici dok je bila devojčica bilo čudno što Šajkovići i Mežinski slave Božić drugačije od njenih vršnjaka, a istovremeno su slavili svetitelja zaštitnika porodice, što je jedinstven srpski običaj. Neobično je bilo i to što je sa bakama i dekama govorila na stranom jeziku. Dok sam bila mlađa, čak sam se protivila tome što moram da govorim s njima na ruskom, ali sada sam im beskrajno zahvalna na tome, savladala sam još jedan jezik, kaže Jelena.
„Moj deda po majci je bio Srbin i to je isticao, ali je bio široko jugoslovenski nastrojen. Cela porodica zapravo je volela slovenstvo. Kada sam birala fakultet bilo mi je zanimljivo da vidim u kojem pravcu će me odvesti rusko poreklo. Da, ja sam Ruskinja. I smatram da je važno reći da je Rusija u vreme kada su moji preci formirali veze sa Srbima bila otvorena zemlja u kojoj su živeli Nemci, Švajcarci, Poljaci. Prezime mog dede, i moje, Mežinski, jeste poljsko, ali kada biste dedu pitali da li je Poljak, on bi se jako uvredio, tada se nisu pravile razlike, da li ste Ukrajinac ili Belorus, oni su svi bili ruski emigranti, bili su pre svega Sloveni“, kaže Jelena Mežinski Milovanović.
Uspomena na Jeleninu porodicu nastavlja da živi kroz njen rad u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Nedavno je na jednoj od izložbi koju je organizovala predstavljen rad Georgija Ostrogorskog, bakinog brata koji je osnovao Vizantološki institut Akademije, koji je, zahvaljujući njegovom znanju i ugledu, jedna od najeminentnijih institucija svetske vizantologije.
Treba reči i da je među najumnijim ljudima Srbije, članovima Srpske akademije nauka i umetnosti više od dvadesetoro sa ruskim poreklom. Bezmalo svi su se u Srbiji našli kao izbeglice posle Oktobarske revolucije.
Nedavno je Jelenina porodica stupila u kontakt sa Šiškinovim muzejem u Jelabugi, u Tatarstanu, mestu u kojem je rođen, gde su u beskrajno lepoj prirodi nastala njegova najčuvenija dela, „Jutro u borovoj šumi“, „Zima“, „Polje raži“, „Kiša u hrastovoj šumi“… Posetili su mesto na kojem počinje sibirsko prostranstvo i upoznali davno izgubljeni deo porodice koji danas živi u Rusiji.
Nažalost, Jelenina porodica ne poseduje nijedno delo Ivana Ivnoviča Šiškina. Ali je ona više puta imala priliku da se u svetskim galerijama nađe ispred božanstvenih platna svog čukundede. Slike su Jelenu odvele na put koji će, kao i putovanje njene porodice, trajati zauvek, jer nema dovoljno daleke i velike zemlje u koju zauvek može da se smesti širina slovenske duše.
