Tokom Oktobarske revolucije i građanskog rata u Srbiju je stiglo skoro pedeset hiljada izbeglica iz Rusije. Taj talas doneo je i deo porodice velikog Lava Tolstoja, arhitektu Nikolaja Krasnova, balerinu Ninu Kirsanovu, ali i stotine lekara, inženjera, teologa. Crkva je odigrala presudnu ulogu u očuvanju njihovog nacionalnog identiteta, a porodica Tarasjev u sabiranju naroda i očuvanju duhovne snage.
Porodica Tarasjev pamti pet generacija sveštenika, a studenti Beogradskog univerziteta pamte profesora Andreja Tarasjeva, koji je okupio i hor "Lučinuška" koji čuva tradiciju slovenskih naroda i osnivao Društvo za očuvanje spomena na Ruse u Srbiji.
Naš sagovornik Oktobarsku revoluciju nikada pred svojim studentima nije nazvao „revolucijom“, već „oktobarskom tragedijom“, jer je, kako kaže, podmetnuta Rusiji koja je bila seljačka zemlja, u kojoj je 85 odsto stanovništva živelo na selu.
„I moj otac je sa sela iz okoline Marijupolja, danas je to Ukrajina, a selo je tada bilo grčko-rusko. Jasno je da do proleterske revolucije nije moglo prirodnim putem da dođe u seljačkoj zemlji. Ona je veštački izazvana, Lenjin je dobio veliki novac, stigao je u specijalnom vagonu, ja to nazivam prvim bakteriološkim ratom. Rusiju je trebalo srušiti, a Rusi su bili nezadovoljni neuspelim ratom u koji je car, mučenik, ušao da bi zaštitio Srbiju. Poznata je njegova rečenica: ’Ruski car je od reči, Srbija može biti mirna‘, koju je u telegramu napisao predsedniku vlade Nikoli Pašiću. Sve je to jedna velika tragedija“, kaže Trasjev.
Ipak, on je zahvalan Lenjinu zbog toga što je, kako kaže, upoznao njegove roditelje. Bogoslova sa juga, sa Azovskog mora i devojku iz Kostrome, odakle su i Romanovi, iz plemićke, vojne porodice, ćerku budućeg generala carske i Bele armije, mogla je da upozna samo izbeglička tragedija. Godine 1921. otac našeg sagovornika stigao je u Srbiju u kojoj je najtoplije primljen.
„Izgovoriću rečenicu koju stalno ponavljam, nigde u svetu ruske izbeglice nisu primljene kao u Srbiji, bratski. Srbija je izašla razorena iz dva balkanska i Prvog svetskog rata, ali ih je prihvatila. Ovo ćete naći u memoarima mnogih znamenitih Rusa. Pojedini su prešli u Makedoniju, nisu bili zadovoljni, ni Grci nas nisu dobro prihvatili. Srbi su nas dočekivali sa poslednjim komadom hleba, bratski. Tome treba dodati činjenicu da je za Ruse mnogo učinila i država, kralj Petar i regent Aleksandar, koji je u Petrogradu pohađao najelitniju vojnu školu. Ali šta bi sve to vredelo da nas nije prihvatio narod! Rekao bi čovek u tramvaju u Beogradu: ’Molim vas, dajte mi biljet‘, ne znajući da kaže ’karta‘, a odgovor je bio: ’A ti si Rus? Vozi se džabe‘“, priseća se Andrej Tarasjev.
On podseća da se srpska vlada potrudila da ruske izbeglice rade u struci, a tromilionsku emigraciju činila je uglavnom inteligencija, bilo je 95 odsto pismenih i veliki broj visokoobrazovanih. Njihov dolazak bio je događaj za Evropu, ne samo za Srbiju koja je primila Tolstojeve, Nikolaja Krasnova i druge arhitekte koje su gradile posleratnu Srbiju, pilote, profesore Univerziteta među kojima je bio čuveni vizantolog Georgije Ostrogorski. Stigao i doktor Aleksandar Ignjatovski, jedan od osnivača Medicinskog fakulteta u Beogradu. Po njegovoj skici je izgrađeno zdanje Prve interne klinike, čiji je bio i prvi upravnik. Čuvena ruska klinika osnovana je i u Pančevu.
„Često mi kažu: ’Hvala vam, pa vi ste nama doneli balet‘, aludirajući na dolazak Nine Kirsanove, ali ja kažem: ’Hvala vam na tome što pamtite, ali nije revolucija izbila u Riju za vreme karnevala, pa su sve igračice pobegle kod vas, kako možete da zaboravite da je stiglo toliko hirurga, duhovnika, teologa, nisu balerine najvažnije‘. Za mene je duhovni uticaj najvažniji“, kaže sagovornik Sputnjika.
On je svoja i sećanja svojih savremenika sabrao u knjizi „Četiri duhovnika“, koja govori o okupljanju Rusa oko crkve. To je sećanje na protu Vladislava Nehljudova, Petra Belovidova, shiarhimandrita Amvrosija i shiigumaniju Katarinu. Podseća da su Rusi obnovili žensko monaštvo koje je nestalo u tursko doba i da je liturgijski život tekao i pre izgradnje ruske crkve u Beogradu.
„Protojerej je služio vaskršnju liturgiju na ledini na kojoj će kasnije biti izgrađena crkva, uglas ga je pratilo i po pet hiljada vernika sa upaljenim svećama. Na toj poljani Rus je rekao Srbinu: ’Ne gledajte ovu damu što je tako skromno obučena, ona je inače dvorska dama, ne zamerite što je ovaj starac tako skromno obučen, on je bio gubernator jednog grada, i tako nas sve predstavlja‘. A Srbinu to dosadi, pa kad je ugledao neko malo kuče, kaže: ’E moja kuco, ti mora da si u Rusiji bio bernardinac‘“, kaže uz osmeh Tarasjev, pokušavajući da dočara situaciju u kojoj se našlo rusko plemstvo i sveštenstvo.
Dolazak plemstva u Srbiju bio je tragedija za ruski narod, ali istovremeno blagoslov za Srbiju, i ne samo za nju. Po Evropi su se prosuli biseri ruske inteligencije i obrazovanja. Biseri ruske književnosti i umetnosti. Krajem leta 1922. godine ka Evropi se otisnuo i čuveni „filozofski brod“, podseća Tarasjev.
„Otišli su u Nemačku, a zatim u Francusku, u Pariz, u njemu je bilo jezgro ruske filozofije. To su bila takva imena, Iljin, Berđajev, Višeslavcev, Krasavin, Frank… To je bila elita ruske filozofske misli. Zašto vam ovo govorim? Berđajev u sećanjima kaže da nije hteo da ode, bio je spreman da se krije, da ode u logor, ali jedan od duhovnika mu je rekao: ’Idi, to je Božja volja, odlazak pravoslavnih Rusa u Evropu je misija. Upotrebio je baš tu reč. Znate, to je stvarno bila misija“, kaže Andrej Tarasjev.
Zahvaljujući otvorenom srcu i domu svojih roditelja koji su imali posebnu sobu u kojoj su boravili svi ruski sveštenici i vladike koji su posetili Srbiju, Andrej Tarasjev imao je sreću i čast da upozna duhovnika koji je kasnije postao vladika Ruske pravoslavne crkve u Šangaju, Svetog Jovana Šangajskog.
„Kada pomenem da je i on odseo kod nas, svi kažu: ’Jao, pa ti si video Svetog Jovana Šangajskog. Je l‘ te blagoslovio?!‘ Kažem: ’Ne, udario je čvrgu meni i bratu prolazeći kroz kuhinju. Ja sam čvrknut svetitljskom rukom‘“, kaže u šali Andrej Tarasjev.
Čini se da je upravo ovaj duh i radosno prihvatanje činjenice da nam je podaren život pomogao ruskim emigrantima da prežive u teškim momentima političkih progona i nađu svoje mesto pod suncem ovog dela Evrope. Bez njih Srbija sigurno ne bi bila onakva kakva je danas.
