Iseljavanje Srba iz matice počelo je još davno, 1690, pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem. Bio je to početak prvog od pet masovnih talasa iseljavanja. Talas koji je pokrenuo patrijarh Čarnojević pod pretnjom genocida, nastavljen je pod njegovim naslednikom i imenjakom Arsenijem Jovanovićem nekoliko decenija kasnije.
Drugi talas masovnog iseljavanja činili su Srbi iz siromašnih krajeva Crne Gore, Dalmacije, Like, Korduna i Banije, koji su trbuhom za kruhom odlazili preko okeana u potrazi za boljim životom. Taj talas trajao je do Drugog svetskog rata, a posle toga započinje treći talas političke emigracije.
Četvrti talas traje između 1961. i 1991, kada su se ljudi, opet potaknuti ekonomskom nemaštinom, iseljavali mahom u zemlje Zapadne Evrope. Konačno, peti talas iseljavanja Srba iz matice pokrenut je početkom ratova na tlu bivše Jugoslavije.
Koliko nas ima u rasejanju
Danas se smatra da u inostranstvu ima oko 2,5 miliona Srba, a gradovi poput Beča u Austriji i Čikaga u SAD smatraju se gradovima sa najviše srpskih iseljenika na svetu. Oko ovog broja slažu se i sagovornici Sputnjika, novinar Marko Lopušina i predsednik Matice iseljenika Miodrag Jakšić.
Jakšić, međutim, kaže da ovaj broj nije konačan i da ne postoji tačna evidencija broja Srba koji žive u dijaspori.
„Ako bi država donela političku odluku u pravcu pronalaženja mehanizama da se dođe do tačnog broja, onda je tu nesumnjivo važno ukrstiti sve podatke koje ima i naša država i koje imaju sve države u kojima živi naš narod i podatke naših konzulata i naše crkve, koja je nesumnjivo stub okupljanja Srba u inostranstvu“, objašnjava Jakšić.
Ono što je takođe bitno, dodaje on, jeste i to što dobar deo dijaspore nije poreklom iz Srbije (u današnjim granicama), već i iz Crne Gore, BiH ili Hrvatske. Država Srbija za njih nije nadležna i mnoge od njih države u kojima žive tretiraju kao državljane Hrvatske, Crne Gore ili BiH.
„Zbog toga je, u stvari, ovo pitanje i kompleksno. Ali državna politika treba da ide u pravcu da se dođe, ako ne do tačnog, ono do približnog broja“, kaže Jakšić.
Udruženja razjedinjena i posvađana
U zemljama u kojima žive, Srbi su, prema Jakšićevim rečima, dobro organizovani, i mnogi od njih uspevaju da dođu do, kako kaže, statusno važnih pobeda jer uspevaju da u državama u kojima žive izdejstvuju povlastice i poboljšanje svog statusa. Tako su Slovačkoj i Češkoj Srbi dobili status nacionalne manjine.
„To je putokaz za naša udruženja u svetu da se ponajviše pozabave, ne zanemarujući održavanje naše tradicije i kulture, rešavanjem statusnog položaja. Sve razvijene zemlje u svojim zakonima imaju dobro rešen sistem saradnje sa manjinama, a bojim se da veliki broj naših udruženja koji postoji zanemaruje potrebu da u pravcu prema domicilnoj državi traži poboljšanje svog statusa“, kaže Jakšić.
Početkom devedesetih postojalo je oko 500 srpskih emigrantskih organizacija, uključujući i parohije SPC, kojih je bilo oko 100, kaže Lopušina.
„Danas, međutim, kada se srpski narod u rasejanju podelio jer mnogi su danas državljani BiH, Hrvatske ili Crne Gore, i broj organizacija se smanjio, tako da danas ima oko 300 srpskih organizacija u rasejanju“.
Jakšić pak veruje da je broj organizacija i veći, jer se mnoge od njih udružuju u asocijacije i saveze.
„Na primer, Savez Srba u Rumuniji je krovna organizacija i mi je vodimo kao organizaciju Srba u Rumuniji. Ali faktički, taj savez okuplja više od dvadeset društava na celoj teritoriji Rumunije. To su nezavisna, autonomna društva koja imaju svoje žiro račune, prostorije, adrese i članove, koji su preneli deo legitimiteta na Savez. Ali nemamo jednu organizaciju u Rumuniji, nego ih imamo, računajući i tamburaške orkestre, više od trideset“, objašnjava Jakšić i navodi još i primer Švedske, gde postoje dva saveza Srba. Jedan okuplja 38, a drugi između 40 i 50 društava.
Stoga Jakšić veruje da u svetu postoji više od 500, ako ne i oko 1.000 srpskih udruženja, a Matica iseljenika, na čije je čelo Jakšić došao pre dva meseca pokrenula je proces sređivanja baze podataka. To nije lak posao, s obzirom da se udruženja osnivaju i nestaju.
Status udruženja zavisi od zemlje do zemlje i to se odražava i na njihove međusobne odnose, kaže Lopušina. Srbi u Mađarskoj, Rumuniji, Češkoj i Slovačkoj imaju status nacionalne manjine i njihova udruženja se finansiraju iz državnih fondova.
„U okviru takvog načina života, udruženja mogu da razvijaju kulturnu saradnju sa drugim organizacijama. Tako, na primer Srbi u Rumuniji i Srbi u Mađarskoj jako dobro sarađuju. Osnovali su i Zajednicu srpskih podunavskih zemalja, koja je imala konferenciju pre dve godine u Bratislavi. Ali, na primer, Srbi koji žive u Americi uopšte nisu evidentirani kao nacionalna manjina i nemaju taj status, tako da organizacije postoje svaka za sebe. Međutim, SPC je danas majka svih Srba u emigraciji i u okviru crkvenih običaja, tradicije i praznika dešava se da sve te organizacije sarađuju“, kaže Lopušina.
Jugosloveni i četnici
On dodaje da već trideset godina postoji evropska smotra folklornih društava, evropsko košarkaško prvenstvo kao i prvenstvo u malom fudbalu.
„Može da se kaže da je saradnja na kulturnom planu jako razvijena. Na političkom, nažalost, saradnja ne postoji zato što su ti ljudi građani tih zemalja i na kraju krajeva, zato što, svi znamo, politika svađa ljude, pa izbegavaju da se bave političkim pitanjima“, kaže Lopušina.
Sredinom 20. veka, situacija je bila drugačija i politika je bila glavni kamen spoticanja. Emigrantska udruženja delila su se na „jugoslovenska“, ona u kojima su se okupljali ekonomski emigranti i „četnička“, koja su okupljala političke emigrante, protivnike Titovog režima. U Americi podele su bile najdrastičnije — išle su dotle da su se vernici SPC podelili na pripadnike SPC i pripadnike Slobodne SPC. Te podele prevaziđene su devedesetih.
Razmimoilaženja među srpskim udruženjima, prema Jakšićevim rečima, i dalje se tiču politike, ali i pribavljanja legitimiteta pred domicilnim vlastima zbog finansiranja rada.
„Ne možemo reći da je naša dijaspora kompaktna, u njoj ima različitosti, pre svega jer su i zavičajna porekla ljudi koji čine ta udruženja različita. Tako da mnoga društva naginju pre Banjaluci nego Beogradu, jer većinu čine iseljenici koji su poreklom iz Bosne. Mnogi naginju pre Nikšiću ili Herceg Novom nego Beogradu, Čačku ili Požarevcu, ali suštinski, prema nacionalnim ili državnim interesima, oni se drže zajedno, i to uvek u ključnim trenucima kada su se dešavale prekretnice u političkom pogledu na ovim prostorima ili je dolazilo do kriza ili elementarnih nepogoda. Tada su svi, kao jedan, stali u prvu liniju i bili od pomoći državi, skupljajući humanitarnu pomoć i dajući svaku drugu logističku podršku“, kaže Jakšić.
Onoliko izražene posleratne političke podele više ne postoje, a uvođenjem višestranačkog sistema u Srbiji, došlo je do pomirenja među iseljenicima, dodaje on, ali saradnja se uvek može poboljšati.
Skupština dijaspore ne zaseda
Srpska država ima Zakon o dijaspori prema kome bi svake godine trebalo da se održi Skupština dijaspore i Srba u regionu. Međutim, već nekoliko godina skupština se ne održava.
Zakon o dijaspori prvi put u istoriji omogućio je dijaspori da politički deluje u otadžbini, kaže Lopušina. Skupština dijaspore radila je dobro i bilo je predviđeno da dijaspora da i poslanike u Narodnu skupštinu Srbije.
„Taj proces je, nažalost, prekinut pre godinu-dve, zbog promene političke klime u Srbiji i što su stranke na vlasti odlučile da dijaspora nije tako jak politički subjekt i da ne treba da ima veći značaj od folklornog karaktera; da se samo bavi kulturom, da bude pomenuta u svečanim prilikama i da bude prepuštena crkvenom delovanju, a da se ne bavi politikom, da joj se prećutno ukine pravo glasa, da se ugledni Srbi iz dijaspore ne uključuju u političke procese, da se uspešni biznismeni iz rasejanja ne uključuju u privredne tokove“, tvrdi Lopušina.
Postoje dve političke fame o našim ljudima u rasejanju, kaže on.
Dajte pare, pustite lobiranje
„Jedna je ’vi hoćete vlast‘, odnosno ovde je odlučeno da glasovi iz rasejanja mogu da poremete politički odnos snaga u Srbiji i da ih onda ne treba uzimati za ozbiljno, a druga fama je ’vi imate pare, dajte nam ih, mi ćemo da ih trošimo‘“, kaže on.
Srbi iz dijaspore šalju 4 milijarde dolara godišnje svojim familijama u Srbiji, nastavlja Lopušina. Nekada, tokom devedesetih, slali su i više, oko 6 milijardi. Tada nas je dijaspora i hranila i branila, navodi Lopušina. Branila je Srbiju organizujući demonstracije i lobirajući za srpske nacionalne interese. Danas samo šalje novac svojim porodicama, ali više ne lobira i ne brani srpske nacionalne interese jer u Beogradu ne postoji politička volja za tim, zaključuje Lopušina.
Srbija ima dobar zakonodavni okvir sa kojim može da ima dobru saradnju sa svojim iseljeništvom, kaže Jakšić.
„Država je ostala je aktivna preko diplomatsko-konzularnih predstavništava i preko Uprave za dijasporu. Ali mislim da se nagomilana pitanja, koja nisu rešavana prethodnih godina, pa između ostalog i istek mandata delegatima Skupštine dijaspore i Srba iz regiona, moraju hitno rešavati da bi se pokazala doslednost u želji da se sa našim iseljeništvom na partnerskoj osnovi sarađuje“, kaže Jakšić.
Stoga bi što pre trebalo organizovati izbore za Skupštinu dijaspore jer to je najviše predstavničko telo koje može i treba da predstavlja svoje zajednice iz celog sveta.
„Ljudima, u krajnjoj liniji, treba dati šansu da se čuje njihov glas, da se iznesu predlozi za unapređenje veza između matične države i dijaspore. Na neki način, moja lična parola i moj moto pod kojim radim jeste — ništa o dijaspori bez dijaspore, jer država mora da sluša glas svog naroda u iseljeništvu i mora da bude aktivna u rešavanju njihovih problema koje oni ističu kao bitne. Mislim da je, u ovom trenutku, odnos države Srbije prema iseljeništvu aktivan, pozitivan i u redovnom je statusu. Ali smatram da postoji dosta prostora i potrebno je da se on unapredi, pre svega u pravcu aktivnije uloge dijaspore u odlučivanju u svim segmentima našeg društva“, zaključuje Jakšić.
