Srpska dijaspora poslala je od januara do septembra ove godine više od dve milijarde evra svojim rođacima i prijateljima u Srbiji, pokazuju podaci Narodne banke Srbije. Za devet meseci ove godine u Srbiju je stiglo 2,12 milijardi evra, a od tog novca moglo se izgraditi deset mostova poput mosta Zemun—Borča.
Kad se tome dodaju podaci Svetske banke, prema kojima je od dijaspore u Srbiju u prvoj deceniji milenijuma stiglo 43 milijarde dolara (u proseku 13,7 odsto bruto domaćeg proizvoda), što je dva i po puta više nego što se u tom periodu slilo direktnih stranih investicija, stiče se utisak da je Srbija „izdržavano lice“, čiji su staratelji gastarbajteri.
Ekonomista Miroslav Zdravković, urednik portala „Makroekonomija“, kaže da je teza da dijaspora izdržava Srbiju „naduvana priča“ uskih krugova naših ljudi, pretežno iz Amerike, koji ovde traže svoje interese.
Zdravković dodaje da prema popisu stanovništva, u SAD ima znatno više Albanaca i Hrvata, „što je dokaz za politiku koja se kroji u Americi protiv Srbije“, od oko 160.000 stanovnika Sjedinjenih Država koji se izjašnjavaju kao Srbi.
„Da smo izdržavani — nismo. Pritom, ima podataka u platnom bilansu da zbog demografskog sloma koji se ovde događa, s jedne strane, a zbog povratka prvih gastarbajtera koji su išli u inostranstvo krajem ’60-ih i ’70-ih godina, sa druge strane, imamo fenomen da su nam iz godine u godinu u porastu doznake, ne iseljenika kao radnika, nego penzionera. Ja sam Moravac i volim da obilazim sela u tom kraju koji je vlaški, i dosta ljudi koji se vraća povećava svotu novca koji stiže u Srbiju, ali to da smo izdržavani — to je politička propaganda, to nema veze sa stvarnošću“, kaže Zdravković za Sputnjik.
Prema njegovim rečima, sredstva koja stižu kao doznake iz dijaspore predstavljaju „respektabilnu i rastuću cifru“ i prema nekim računicama, u strukturi izvoza Srbije, možemo da dođemo do teze da „od izvoza rada i radnika u inostranstvo imamo veću neto korist nego od izvoza robe“.
„Ali ta teza da smo mi izdržavani ne stoji i služi za nečije interese ne bismo li preuzeli zapadnu propagandu po kojoj smo mi nesposobni da radimo. Znači, to je zapadna propaganda — Srbi su glupi, lenji i nesposobni, ali su zato oni koji su otišli pametni i pošteni i oni nas ovde izdržavaju. To je višedecenijska priča koja apsolutno nije tačna“, naglašava Zdravković.
Ako je neko izdržavan u Srbiji od dijaspore, onda je to istočni deo zemlje u kome je većina stanovništva odživela svoj životni vek u inostranstvu a ovde povećava iznos doznaka, smatra Zdravković. Međutim, problem je pitanje njihove potrošnje „koja ide na izgradnju suludo velikih kuća na iks-spratova, a od toga je jako mala koristi za ostatak stanovništva“.
Komentarišući podatak da je u prvoj deceniji ovog milenijuma u Srbiju ušlo znatno više novca od doznaka gastarbajtera nego od direktnih stranih investicija, Zdravković ocenjuje da je to tačno i dodaje da je i teorija o stranim direktnim investicijama takođe plod zapadne propagande.
„Da li su nama potrebne direktne strane investicije ili mi sami treba da štedimo i investiramo? Nedavno je izašlo saopštenje Republičkog zavoda za statistiku po kome je prošle godine ukupna vrednost investicija u Srbiji bila oko 600 milijardi dinara ili pet milijardi evra, a strane direktne investicije su bile oko milijardu evra. Znači, četiri puta su veće domaće investicije, pre svega EPS-a, ’Telekoma‘, NIS-a i ostalih velikih kompanija, a opet se ide s tom pričom o privatizaciji, pa će nam, ako se proda ’Telekom‘, skočiti tri puta strane direktne investicije. Međutim, neće one skočiti, samo će biti prodata državna imovina koja je najvrednija“, zaključio je Zdravković.
