Poruka Hašimu Tačiju da mora da formira Zajednicu srpskih opština koju je dobio prošle nedelje iz Evropske unije zapravo je odgovor Brisela na njegovo insistiranje da oformi vojsku Kosova, za koju trenutno niko u međunarodnoj zajednici nije raspoložen.
Zapovedni ton iz Brisela usledio je dan pošto se Johanes Han, visoki funkcioner te organizacije, iz Skoplja, gde se politička kriza ne smiruje, vratio pognute glave i nezavršenog posla.
Činjenica je da Evropska unija nije očekivala, kad se latila posla oko Kosova, da će imati baš toliko problema. Ispostavilo se da je zalogaj prevelik, posebno jer je već sita svojih unutrašnjih pokvarenih kolača, a ako tome dodamo da joj se u posao stalno meša i Amerika (bar ona Klitonova), onda nije ni čudo što Brisel više niko ne sluša.
Priština će fakat ignorisati i ovaj direktan nastup EU. ZSO neće formirati, a priču o vojsci će držati na top jedan, kao kontrolni mehanizam, uzicu, koju će zatezati, upravo EU, jer ako se slika sagleda šire, stvari u našem okruženju stoje otprilike ovako:
Crna Gora je okrenuta ka NATO-u, podeljena Bosna i Hercegovina je za EU nemoguća misija. Makedonija je već rekla „ne“ svim ultimatumima. Dakle, ostalo je samo Kosovo kao manevarski prostor na kojem EU može da pokuša da dokaže da je još glavni igrač u ovom regionu. Ili ne?
Da li je Kosovo poslednji poligon za politiku EU? Šta ako padne i na ovom testu?
Trenutno, Prištini je mnogo bitnije da je u dobrim odnosima sa NATO-om nego sa Briselom, iz prostog razloga jer pod NATO štitom Brisel ne može da joj zatvori vrata. Naravno, ovo je samo jedan „vid kontrole“ koji vlast u Prištini uspostavlja, zapravo, nad Briselom.
Drugi vid se odvija kroz niz međudržavnih sporazuma, pre svega ekonomskih, koje Priština gotovo na dnevnom nivou, potpisuje, pojedinačno sa državama-članicama EU. Pare niko ne želi da gubi, pa je tako ovo vrsta dodatnog osiguranja za Kosovo da će Brisel igrati, ipak, po njihovom taktu, jer će biti pritisnut iznutra.
S druge strane, sama EU odgovorna je za stanje na Kosovu. Već gotovo četiri godine im „žmuri na jedno oko“, ne samo za ZSO, već i za sprovođenje ostalih odredbi iz briselskog sporazuma između Beograd i Prištine za koji je garantovala. Takva politika dovela je do niza jednostranih poteza Prištine koji su daleko od briselskog sporazuma, a vrlo blizu potpunoj realizaciji plana Martija Ahtisarija koji je bukvalno napisao plan nezavisnog Kosova.
Dakle, Kosovo koje je ostalo malo usamljeno i na vetrometini posle dolaska Trampove administracije na vlast, shvatilo je da mu EU u stvari i ne treba i da je vreme, dok čeka desetu godinu otkako je proglasilo nezavisnost, da realizuje sve što u Ahtisarijevom planu piše: od imovine SFRJ, SRJ i Srbije koju je pre nekoliko dana upisalo na svoje ime, pa do osnivanja oružanih snaga. ZSO će biti formirana, ali po Ahtisarijevom planu i pošto Kosovo donese zakon o transformaciji BSK u vojsku Kosova, i EU tu ne može ništa.
Šta EU može da uradi po pitanju Kosova? Odgovor je da pritiska Srbiju. Poglavlje 35 u pristupnim pregovorima sa Srbijom za Brisel je jednini prozor kroz koji može da „uđe na Kosovo“, ali preko leđa Beograda. Druge nema, jer posle tolikog davanja Prištini, od pozivnog boja, pa do SSP-a (nisu ga odobrile pet država koje ne priznaju Kosovo), nema „kuma dala kuma uzela“.
S druge strane, Kosovo je faktički „kontrolna“ tačka NATO-a u ovom delu Evrope, i kao takva, teško da Brisel može da se busa u grudi kad je reč o tome šta će, a šta neće Priština da uradi. Jer i sama Evropa je u neku ruku talac NATO-a, tako da nije u poziciji da previše traži od Kosova. Priština je što se tiče EU slobodna, dok je Beograd taj koji će da „guta žabe“.