Amerika nema nameru da čeka da balkanske države ispune sve uslove za prijem u Evropsku uniju i zato je Uniji predložila da aktivira takozvani plan „B“ za prijem Albanije, Srbije, Makedonije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Kosova po ubrzanoj proceduri u Uniju.
Taj plan nije po volji velikog dela država EU, ali je Amerika i ovde našla rešenje i Uniji predložila plan, koji bi prethodio prijemu tih zemalja u EU. On je zasnovan na ekonomskom povezivanju bivših balkanskih država, odnosno „udruživanje ekonomija“, čime bi se sadašnja EU rasteretila pojedinačnog „finansiranja“ novih članica. Pomenute države bi do ispunjenja svih tačaka iz pretpristupnih pregovora sa EU bile tretirane kao članice „B“, što znači da bi imale obavezu da slede zajedničku spoljnu politiku Unije, zagarantovanu bezbednost, jedinstveno tržište… Jedini „defekt“ tog plana je taj da nove članice ne bi imale pravo glasa, niti uticaj na odluke „prave“ EU.
Ta ideja nije od juče, a na aktuelnosti je dobila posle izlaska iz Unije Velike Britanije, koja se javno protivila proširenju, posebno kada je reč o balkanskim državama. Naravno, ceo proces je ubrzan posle događaja u Turskoj, nakon pokušaja puča u toj državi, i obnavljanja „veze“ sa Rusijom, što ne ide na ruku Americi, a plaši EU. U tom kontekstu EU spremno razmatra američki plan za prijem „ujedinjenog“ Balkana po ubrzanom postupku u drugi ešalon EU. Razrađen je već i politički deo, to jest način na koji će buduće „B“ članice funkcionisati i nastupati unutar EU.
Po tom scenariju, to bi faktički bila „mala EU“, uređena po pravilima prave EU, unutar EU. Države Balkana, kao članice „B“ Unije, zastupao bi u evropskim institucijama takozvani Savet ministara, napravljen po ugledu na Savet ministara spoljnih poslova u državama-članicama Evropske unije, a imao bi iste zadatke i obaveze koje ima i pravi Savet. Savet bi imao predsednika, koji bi se smenjivao na svakih šest meseci iz svake od pomenutih država i regija.
O čemu se zapravo radi?
Još pre nekoliko godina bila je aktuelna „tiha“ evropska politika, koja je pokušavala da progura ideju da Albanija, Srbija, Makedonija, Bosna i Hercegovina, Kosovo i Crna Gora, dakle države i regije pod protektoratom EU, u Uniju budu primljene kao „B“ članice. Plan koji je tada bio aktuelan, a koji je danas ponovo izvučen iz fioke, jeste da se te zemlje pre svega povežu u jaku ekonomsku uniju sa zajedničkim preduzećima i zajedničkim nastupima na tržištu. Na taj način bi se sadašnja EU rasteretila finansiranja svake države pojedinačno. Zauzvrat, pomenute države bi postale deo evropske zajednice, iako ne ispunjavaju do kraja postojeće uslove za prijem u članstvo. Taj američki plan ima za cilj da Zapadni Balkan izvuče iz „crne rupe“ Evrope i udalji od uticaja Rusije, posebno Srbiju i Makedoniju.
„Sjedinjenim Državama je u interesu da taj prostor bude stabilan, posebno sada kada je EU krhka, a Amerikanci i dalje u toj zoni žele da zadrže svoju dominaciju. Jer, kako sada stvari stoje, nijedna od pomenutih zemlja, barem one vodeće poput Srbije, neće ovim tempom uspeti da do 2020. godine postanu, regularnim putem, deo EU. Za Ameriku je to dug rok, jer se Rusima daje prostora za manevrisanje“, navodi se u jednoj od američkih analiza o Zapadnom Balkanu.
U istoj piše da su SAD zainteresovane da na Balkanu postoje dobri odnosi posebno između Beograda, Zagreba, Tirane i Prištine. Prijem tih država u Uniju kao „B“ članica izlečio bi mnogo glavobolja, ne samo u Americi, već i EU, jer time ne samo da bi podredila region zajedničkoj spoljnoj politici, već bi pre svega amortizovala uticaj Rusije na taj deo Evrope.
Ideju o zajedničkom ulasku Balkana, faktički kao jedne države, u EU potkrepljuju mnogi argumenti. Prijemom tih država u paketu, pod kontrolu bi se stavila Bosna i Hercegovina, odnosno stopirala bi se svaka mogućnost za otcepljenje Republike Srpske. Srbija unutar EU imala bi prostor da rešava probleme i odnose sa Kosovom. U Crnoj Gori bi se unutrašnji sukobi, koji su po nekim procenama na putu da prerastu u ozbiljne sukobe zbog podeljenosti oko prijema u NATO, na taj način umirili. Makedonija bi izbegla višegodišnju blokadu Grčke zbog imena, dok bi se za Albaniju otvorile velike ekonomske mogućnosti. Kosovo bi se po toj analizi konačno stabilizovalo.
Termin koji obuhvata tu filozofiju prijema novih članica u takvoj formi članicama EU predstavljen je kao „principijelni pragmatizam“, u prevodu pokušaj da EU sagleda svet takvim kakav jeste, a ne takvim kakvim bi EU želela da svet bude.
Sa druge strane, države kojih se taj način ulaska u EU tiče nisu jednako raspoložene prema namerama EU i Amerike. Taj plan najviše odgovara Bosni i Hercegovini i Albaniji, a najmanje Srbiji. Bosni i Hercegovini jer bi se na taj način faktički zauvek rešila problema sa RS, ali i „dokopala“ Sandžaka kroz etničku povezanost regija. Isto važi i za Albaniju koja bi napokon mogla pod EU da realizuje svoj plan o „prirodnoj Albaniji“, to jest albanske etničke zajednice rasute po okolnim državama našle bi se pod jednim krovom, a udruživanje i saradnja u okviru EU bili bi im olakšani.
Crna Gora bi time najmanje izgubila, dok bi Srbija bila ta koja bi pretrpela najveću štetu. Potencijalno bi ostala bez dela teritorije — Kosova i Metohije, bio bi joj ne malo smanjen uticaj na Republiku Srpsku, a izgubila bi primat vodeće države na Balkanu. Uz to kao „članica EU“ morala bi svoju spoljnu politiku da prilagodi propisima EU, što joj u ovom periodu nikako ne bi išlo na ruku.
I EU je po pitanju tog plana Amerike vrlo podeljena. One članice koje su deo siromašnijeg dela Unije smatraju da bi na taj način zemlje Balkana, iako članice drugog reda, bile privilegovane za dobijanje novca iz evropskih fondova. Ni Nemačka nije jedinstvena po pitanju tog plana, jer bi, kako se u tamošnjim medijima ističe, te države bile pod uticajem Amerike, čime bi se poremetio odnos snaga unutar EU, to jest, smatra se da to ne bi bila „balkanska EU“ unutar Eu, već američka.
