Kakvog će uticaja holandski rezultat imati na sledeće izbore od kojih briselokratija strepi, na francuske predsedničke izbore 23. aprila? I najvažnije: da li je takozvana „populistička“ pobuna u zapadnom svetu — „bregzit“, Tramp, italijanski referendum i ubedljivi poraz Matea Rencija — sad zaustavljena, ili se duh ne može vratiti u bocu, kako tvrdi Vilders?
O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ govorili direktor Instituta za evropske studije Miša Đurković i predsednik Centra za strateške alternative Aleksandar Mitić.
Glavna vest, ili interpretacija izbornog rezultata u Holandiji glasila je: Vilders je izgubio. S druge strane, njegova Partija slobode postala je druga — bili su treći u prethodnom sazivu parlamenta — i povećali su broj svojih poslanika s 15 na 20.
„Vilders jeste postigao slabiji rezultat nego što se očekivalo do pre mesec dana, kada su mu pojedine ankete prognozirale čak 25 do 30 mandata (od 150 u holandskom parlamentu)“, komentariše Miša Đurković. „Nije se ni očekivalo da će on moći da formira vladu, ali se jeste očekivalo da će ostvariti bolji rezultat i da će imati veću ulogu u domaćoj politici… Ipak, Vilders već jeste postigao mnogo time što je zastrašio mejnstrim partije i prinudio ih da prihvate njegovu platformu, pomerajući se udesno.“
S tim u vezi, kolumnista „Fajnenšel tajmsa“ Tom Natal prokomentarisao je da je „pomalo čudno što se kao trijumf umerenih snaga slave izbori na kojima je stranka krajnje desnice zauzela drugo mesto, a i sam pobednik je radikalizovao svoju retoriku“, a na sličan način i magazin „Ekonomist“ piše da je Vilders uspeo da preusmeri holandsku politiku ka svojoj agendi čak i bez osvajanja vlasti.
Aktuelni premijer Mark Rute uspeo je da pobedi Vildersa, piše „Ekonomist“, pored ostalog i tako što je usvojio njegov rečnik.
Aleksandar Mitić pak skreće pažnju da „ovo nisu bili izbori za Evropsku uniju ili protiv nje, kako je to predstavljeno u većini zapadnih medija… Rezultat holandskih izbora ne treba shvatiti kao pokazatelj neke nove otvorenosti, okretanja liberalizmu ili povećanih pro-EU sentimenata. Naprotiv, nastaviće se trend prilagođavanja holandske političke scene idejama jačanja nacionalnog suvereniteta — uostalom, i Ruteova partija zalagala se za spoljnu politiku zasnovanu na nacionalnim interesima Holandije“.
Šta će Vildersov loš rezultat značiti za Marin le Pen, pita se magazin „Ekonomist“, citirajući lidera holandskih Zelenih Džesea Klavera, koji smatra da je to znak ostatku Evrope da „populizam neće proći“…
Mitić podseća da ankete pokazuju da je Emanuel Makron na putu ka prilično izvesnoj pobedi u drugom krugu izbora, ukazujući da je „način na koji se liberalni establišment obrušio na Marin le Pen i na Fransoa Fijona do sada neviđen, dok otvoreno navijanje za Makrona dostiže vrhunac…
Makron se predstavlja kao neka vrsta alternative, ali on zapravo predstavlja svojevrsno kukavičje jaje liberalnog establišmenta. Promene koje on zagovara zapravo idu naruku neoliberalnom poretku.“
Makron je, podseća naš sagovornik, radio za Rotšilde, posle čega je njegova karijera išla „munjevitim usponom… Njegova predsednička kandidatura predstavlja proizvod dugoročnog projekta neoliberalnog establišmenta“.
Nasuprot „mezimcu“ Makronu, „nepoželjni“ Fransoa Fijon i Marin le Pen na udaru su policijskih istraga i podvrgnuti su sudskom gonjenju. Da li je to slučajno, ili pak pokazatelj da sistem radi na obezbeđivanju pobede svog favorita, Emanuela Makrona?
„To nije slučajno, naravno“, uveren je Miša Đurković. On, međutim, ističe da bi ova strategija mogla da pođe po zlu za one koji su je osmislili.
„Faktičko eliminisanje Fijona, koji je dobar poznanik s predsednikom Rusije Vladimirom Putinom i veoma rezervisan prema transatlantskim vezama sa SAD, otvorilo je prostor Makronu kao prirodnom kandidatu establišmenta, ali ima ih koji smatraju da su time zapravo povećane šanse Marin le Pen. Apsolutno je moguće da će dobar deo glasača Fransoa Fijona, koji je mnogo tradicionalniji kandidat od Makrona, u drugom krugu glasati za Le Penovu. U svakom slučaju, ona ima mnogo više šansi protiv Makrona, nego protiv Fijona.“
Kuda vode svi ovi procesi, oličeni i u holandskim i u francuskim izborima? Da li će narodna pobuna protiv neoliberalnog briselskog poretka biti nastavljena, ili će „patriotsko proleće“ biti ugušeno u skladu sa željama vladajućih globalista? „Mond diplomatik“, u jednom nedavnom tekstu, neveselo prognozira da će „sistem ipak pobediti“.
„Gnev i gađenje prema onome u šta se EU pretvorila postali su opšti, ali fundamentalna determinanta prilikom glasanja u Evropi ostaje strah — strah da će promena doneti još veću bedu… Postojeći poredak daleko je od pobeđenog i u Britaniji i u Americi, a, kao što je pokazala Grčka, sposoban je i da neverovatnom brzinom apsorbuje i neutrališe pobunu.“
„Establišment pokušava da uzvrati udarac kampanjama straha, pokušajima dalje destabilizacije odnosa s Rusijom, uvlačenjem nove administracije SAD u ove sukobe kako bi se sprečilo najavljeno otopljavanje odnosa…“, komentariše Aleksandar Mitić.
„Ali, s obzirom na krizu koja postoji u Evropskoj uniji — bez obzira na ono što će se desiti u Francuskoj, u Nemačkoj na jesen… — rast onoga što oni nazivaju ’populizmom‘, a što u suštini predstavlja otpor ovom neoliberalnom sistemu i poretku EU, biće nastavljen. To zaista jeste duh koji je izašao iz boce, i on se neće vratiti nazad. I to je jedan prirodan proces.“
I Miša Đurković saglasan je da promena dosad preovlađujućeg neoliberalnog diskursa predstavlja neminovnost. On zaključuje: „Politika se menja, i to je rezultat pritiska koji su izvršili i Vilders i svi ostali slični pokreti u Evropi. Zbog uspona ovih ljudi, ali i zbog problema koji postoje iako mejnstrim pokušava da ih sakrije, a koji su i doveli do uspona ovih pokreta, procesi će nastaviti da idu upravo u ovom pravcu“.
