Ruski predsednik Vladimir Putin odlikovao je Nainu Jeljcin Ordenom Svete Velikomučenice Jekaterine za njen humanitarni rad, a opisao ju je kao „taktičnu, skromnu, velikodušnu i dostojanstvenu osobu“.
On je rekao da je Naina za više od 50 godina sa Borisom Jeljcinom prošla kroz sva iskušenja, kroz sve teškoće, uspone i padove, da mu je pružala sigurnost i obezbeđivala „podršku porodice“.
Ruska javnost je na nju gledala sa simpatijama, čak su je i Jeljcinovi protivnici i kritičari uvažavali i poštovali i nikada nije bila predmet viceva i ismejavanja. Praktično su je smatrali „idealnom ženom lidera zemlje“.
Staljin je dvaput ostajao udovac, supruge Nikite Hruščova i Leonida Brežnjeva nisu ostavljale jak utisak na sovjetske ljude, a Raisa Gorbačeva je iritirala narod, koji je smatrao da se previše meša u državne poslove. Zamerali su joj veliki uticaj na muževljevu politiku i sklonost ka luksuzu u vreme kada je zemlja tonula. Tome je doprinosio i sam Mihail Gorbačov, koji je suprugu vodio svuda sa sobom, čak i držao bitne sastanke u njenom prisustvu.
Naina Jeljcin je bila njena sušta suprotnost. Živela je povučeno, nije se mešala u politiku, nije volela izlaske u javnost, slikanje pred TV kamerama.
Na javnim događajima se pojavljivala samo onda kada protokol to nalaže. Ostavljala je utisak skromne, dostojanstvene, razborite i mudre žene. U ruskoj javnosti je doživljavana više kao „obična žena“, nego kao prva dama.
Boris Jeljcin je voleo da pije i da „pravi nestašluke“, a Naina ga je smirivala. Ona je bila njegov glas razuma, podrška i oslonac. Umela je da se nosi sa njegovim teškim karakterom.
Kada je Jeljcin postao predsednik, oni su bili zajedno već više od 30 godina. Venčali su se odmah po završetku fakulteta, iako je njena porodica bila protiv tog braka. Roditelji su navodno hteli da se uda za Jurija Gagarina, njenog zemljaka iz Orenburga i budućeg kosmonauta. Pričalo se da je Gagarin u nju bio ludo zaljubljen. Ona je to godinama kasnije negirala, tvrdeći da se čak nisu ni poznavali, a da je „sve to plod nečije mašte“.
Rođena je u južnouralskom selu Titovki, u Orenburškoj oblasti, kao Anastasija Josifovna Girina, a od milja su je zvali Naja. Ime je i zvanično u dokumentima promenila u 25. godini života.
Diplomirani je građevinski inženjer, a za prvog predsednika Rusije u postsovjetskoj eri udala se 1956. godine. Više od 25 godina je radila u struci u raznim gradovima Sverdlovske oblasti.
Njen život se promenio gotovo preko noći, zajedno sa raspadom Sovjetskog Saveza i izborom njenog muža za predsednika nove Rusije. Napustila je posao i svoj život je posvetila porodici. Bila je uvek uz svog muža, rodila mu je dve ćerke i sa njim je preživljavala sve uspone i padove, sve teškoće i radosti. Dok su ga drugi osuđivali, napadali i kritikovali, ona ga je branila i o njemu uvek pričala sa puno ljubavi.
Sama je uvek govorila da sebe ne smatra prvom damom, već suprugom, majkom, bakom.
„Porodica je za mene svetinja. Ja mogu da žrtvujem sve — i san, i zdravlje radi dece, unuka, muža i njihovog zadovoljstva“, govorila je.
Bila je požrtvovana i prema porodici, ali i prema društvu. Prikupljala je novac za bolnice i sirotišta, ali time se nikada nije javno hvalisala. Dobar deo svoje knjige „Predsednički maraton“ Jeljcin je posvetio supruzi.
„Kada Naina ide u Dom za nezbrinutu decu ili u dečiju bolnicu, nikada o tome ne govori. Ona iskreno smatra da su milosrđe i dobra dela privatna stvar“, pisao je Jeljcin.
Iako je često putovala sa suprugom, u državne poslove se nikada nije mešala. Kažu da se Jeljcin samo jednom sa njom savetovao i to kada je hteo da se kandiduje za drugi mandat. Naina je bila protiv toga, ali je on ipak uradio po svom.
Ona je tada i prvi put aktivno učestvovala u muževljevoj predsedničkoj kampanji, susretala se sa glasačima, organizovala večere i davala brojne intervjue za medije. Bilo je to 1996. godine.
Po njenom priznanju, u porodici Jeljcina je još od sverdlovskih dana važilo pravilo: „U kući se ne razgovora o poslu i politici“.
Volela je da kuva za porodicu i obavlja sve poslove u domaćinstvu, a kažu i da je lično nadgledala kremaljske kuvare kada su dolazili visoki gosti iz inostranstva.
Pravila je sva domaća jela, razvijala je testo za peljmene (sibirske raviole) i sušila je kajsije na prozoru dače. Često ju je i Jeljcin kritikovao što mnogo vremena provodi u kuhinji, ali specijaliteti su stekli slavu širom zemlje. U Jekaterinburgu je pre dve godine čak otvoren i restoran gde služe jela po njenim receptima.
Ona je uvek smatrala da muževljeva visoka pozicija ženi „ne daje nikakva prava, već samo obaveze“.
Vodila je računa o tome da zemlju dostojanstveno predstavi u svetu. Za razliku od mnogih prvih dama, nije marila za modu i nije imala stiliste, ali je uvek bila elegantna. Kaže da i danas nosi iste te komplete, samo ih malo prekraja.
Održavala je kontakte sa prvim damama i suprugama političara, a posebno je drugovala sa suprugom Žaka Širaka. Hilari Klinton u svojoj knjizi „Živa istorija“ čak toplo spominje „iskreni osećaj za humor“ Naine Jeljcin.
Danas se Naina sa setom seća kako je 1991. ispraćala supruga Borisa na posao u pancirnom prsluku i kako je od sreće plakala 1999. godine kada je saznala za njegovu ostavku.
Danas „prva udovica Rusije“, kako je mediji ponekad nazivaju, živi sa sećanjem na svog supruga, posvećena deci, unucima, praunucima, prijateljima… Svake godine uručuje stipendije najboljim studentima Uralskog federalnog univerziteta. Drži kulinarske radionice, gde sprema omiljena jela prvog ruskog predsednika. Zadržala je tradiciju da nedeljom okuplja porodicu za velikom trpezom.
Iako je zagazila u 86. godinu, vodi aktivan život — viđa se sa prijateljima, odlazi u pozorišta i na druge kulturne događaje, redovno prati sport. U mladosti se bavila atletikom, sa suprugom je viđana kako navija na teniskim mečevima i drugim sportskim događajima, a u poslednjih šest godina dvaput nedeljno trenira jogu. To joj, kaže, pomaže da ostane u formi, vitalna i zdrava.
Posle smrti supruga, postala je član Nadzornog odbora Predsedničkog centra Borisa Jeljcina i aktivno se uključila u organizaciju događaja koji se priređuju u znak sećanja na prvog predsednika Rusije.
