Direktna posledica tog događaja je to što je više od 28 miliona Rusa ostalo van granica svoje zemlje. Van svoje istorijske domovine ostalo je i 6,8 miliona Ukrajinaca, 2,1 milion Belorusa, 1,6 miliona Kazahstanaca, 1,5 miliona Jermena — ukupno, više od 40 miliona ljudi, skoro 15 odsto stanovništva celog SSSR-a. Njih nazivaju nevoljnim emigrantima.
Zemlja je razbijena, a „rođeno“ je novih 15 država.
I danas, četvrt veka kasnije, istoričari, analitičari i celokupna stručna javnost raspravlja da li je „smrt SSSR-a“ bila neizbežna, šta je glavni razlog raspada, kakva je bila uloga političkih elita i kakvu je ulogu u tome imao Zapad. Ali jedno od najvažnijih pitanja je — kakve su posledice raspada zemlje.
Sudbinu države su 8. decembra 1991. godine zapečatili predsednici Rusije, Belorusije i Ukrajine Boris Jeljcin, Stanislav Šuškevič i Leonid Kravčuk, koji su u lovačkoj rezidenciji „Vuskuli“, u beloruskoj Beloveškoj šumi nedaleko od poljske granice, potpisali taj sporazum, uprkos volji naroda izrečenoj na referendumu u martu iste godine (preko 75 odsto Sovjeta glasalo je za očuvanje saveza). Za većinu stanovništva u zemlji potpisivanje sporazuma je prošlo gotovo neprimetno, ali time se završila jedna velika epoha i započeo je jedan novi život.
I danas se mnogi pitaju kako se raspao SSSR, koji je imao najmoćniju vojsku na svetu i najefikasniju obaveštajnu službu?
Dugo se govorilo o tome da je SSSR bio osuđen na propast zbog ekonomske neefikasnosti.
Jedna od popularnih teorija koja objašnjava raspad zemlje je izdaja elite. Često se može čuti da je reč o „krivici Gorbačova“ ili „krivici Jeljcina“. Neki govore i o „ideološkim i sistemskim greškama“, drugi o „umešanosti Amerikanaca“.
Neosporno je, međutim, da je jedan od glavnih uzroka za stvaranje atmosfere za raspad SSSR-a bila sve gora ekonomska situacija.
Kada je lani na ovu temu govorio ruski predsednik Vladimir Putin, on je rekao da se zemlja raspala zbog unutrašnjih razloga, ali ne bez pomoći geopolitičkih protivnika.
„Radi se o unutrašnjim razlozima — neefikasnosti, padu političkog i ekonomskog sistema. Ko je tome doprineo — to je već drugo pitanje. Ne mislim da su naši geopolitički protivnici stajali sa strane“, istakao je Putin.
Ruski predsednik je rekao da se raspao socijalni sistem, da je propala privreda — ona je ranije bila neefikasna, ali je na kraju propala i to je dovelo do siromaštva miliona ljudi.
„Na snazi su bile antisovjetske sankcije i cene energenata su bile veoma niske. To nije kritično za savremenu Rusiju, koja je uspela da se prilagodi novim uslovima, ali je za sovjetsku ekonomiju to bila prava katastrofa. Ipak, ne smatram da se SSSR direktno raspao zbog ekonomskih problema i krize socijalističkog modela. Po mom mišljenju, glavni razlog je socijalno-psihološki faktor. Stručnjaci tvrde da do najvećih društvenih i socijalnih potresa ne dolazi u vreme naglog siromašenja stanovništva, nego u trenutku kada se rasprše, izgube nade, i kada izostaje napredak. Olimpijske igre 1980. godine bile su poslednji značajni događaj u SSSR-u, a nakon toga je usledila epoha ’veličanstvenih sahrana‘, kada su generalni sekretari umirali jedan za drugim i niko nije predložio novi model razvoja zemlje. Drugi razlog je naravno izdaja određenih predstavnika sovjetske političke elite i funkcionera koji su smatrali da bi im raspad SSSR-a dao mogućnost da se pozabave nekontrolisanom preraspodelom, odnosno pljačkom imovine. Zapadni faktor je takođe uticao na raspad SSSR-a, ali je njegova uloga, po mom mišljenju, bila sporedna“, kaže za Sputnjik Aleksej Anpilogov, direktor Fonda za istorijska istraživanja „Osnovanije“.
Ruski stručnjak ističe da je SSSR mogao da bude spasen i da opstane da su vlasti sprovele reforme.
„Naveo bih primer Kine i SAD. U Kini je 1989. godine došlo do sličnih dešavanja, mislim na proteste na Tjenanmenu. Ali je nakon toga kinesko rukovodstvo počelo radikalne reforme ekonomskog modela i javnog sektora, odobrilo je veće ekonomske slobode za preduzetnike. To nije bilo potpuno uništavanje prethodnog modela, kao u Rusiji tokom devedesetih, nego dosledna transformacija sistema. Drugi primer je građanski rat u Americi — rat između južnih država, koje su se zalagale za što veći izvoz neobrađenog pamuka u Englesku, i severnih država, koje su želele nezavisniji ekonomski model“, kaže Anpilogov.
Kako kaže, interesantno je da se nakon pobede Severa u zakonima svih država pojavio član kojim se zabranjuje izlazak iz sastava SAD, što ranije nije bio slučaj.
„SSSR je mogao da bude spasen da je došlo do reformi i do sklapanja novog društvenog dogovora. Umesto toga, potpisan je Beloveški sporazum, koji nije u skladu sa zakonima SSSR-a i RSFSR-a. Međutim, nemoguće je vratiti vreme i ne smatram da bi sada trebalo da se odreknemo suvereniteta, ali smatram da su svi integracioni projekti na postsovjetskom prostoru u interesu zemalja koje su nekada činile Sovjetski Savez“, zaključio je Anpilogov.
Mnogi analitičari i istoričari se slažu da je SSSR ubijen spolja — Hladni rat se završio, ali SAD i ceo zapadni svet su i dalje na SSSR gledali kao na pretnju.
„Raspad SSSR-a je velika međunarodna katastrofa, pre svega zbog toga što je svet postao jednopolaran. Takođe, raspad te zemlje je negativno uticao na međunarodnu bezbednost. Imajući ravnopravnog protivnika, SAD su vodile odmereniju spoljnu politiku, i nisu zanemarivale diplomatske metode. To je garantovalo međunarodnu stabilnost. Danas se ratuje širom sveta, i to je jasan pokazatelj ’stabilnosti‘ jednopolarnog sveta. Vašington je iskoristio tešku situaciju za vođenje ratova u celom svetu, boreći se za svoje interese, pre svega energetske. Irak, Avganistan, Libija, Sirija — to su samo neki primeri. Trebalo bi takođe istaći da se nijedan od tih ratova nije završio pobedom SAD“, kaže za Sputnjik španski politikolog Karlos Martinez, komentarišući posledice raspada SSSR-a.
Većina Evropljana, pokazuje anketa „Sputnik. Mišljenja“, smatraju da se SAD nisu uspešno nosile sa ulogom svetskog lidera, posle raspada SSSR-a. Tako misli 69 odsto Nemaca, 55 odsto Francuza i 51 odsto Italijana.
Samo 24 odsto Nemaca, 35 odsto Francuza i 42 odsto Italijana smatra da su se SAD uspešno snašle u toj ulozi, dok je 10 odsto Francuza i po 7 odsto Nemaca i Italijana bilo neodlučno.
