Farmaceutska branša je jedna od najjačih na globalnom nivou i čak zarađuje više i od proizvođača oružja i telekomunikacionih kompanija. Radi se o biznisu koji se nalazi u rukama relativno malog broja kompanija, a monopol vodi ka zloupotrebama na tržištu.
„Velike transnacionalne kompanije imaju zaista mnogo moći i praktično vlast ne samo na tržištu, već i u realnoj politici. Na primer, farmakološke kompanije u SAD finansiraju predizborne predsedničke kampanje, baš kao što rade naftne kompanije. Isto to se događa i u nekim državama Latinske Amerike“, izjavio je u intervjuu za Sputnjik kolumbijski ekonomista Alvaro Serda.
Uticaj koje ove kompanije imaju na politički život, na primer u SAD, očitava se u njihovim direktnim zahtevima da utiču na kontrolu cena lekova. Takođe, u slučaju da se na tržištu nađu generički ali opšteprihvaćeni lekovi, transnacionalne farmaceutske kompanije ih proglašavaju „kopijama niskog kvaliteta“.
Inače, generički lek sadrži istu aktivnu supstancu, primenjuje se za istu indikaciju, na isti način, u istoj dozi i istom obliku. Jednako je kvalitetan i neškodljiv kao i originalni lek, a može da počne da se proizvodi nakon što originalnom leku istekne patentna zaštita.
Generički lekovi sadrže efikasne i bezbedne supstance, kao i originalni lekovi. Generička verzija leka ponekad može da ima različitu boju ili oblik od originalnog leka, ali te razlike nemaju uticaj na efikasnost leka. One postoje samo kako bi se lekovi razlikovali jedni od drugih. Takođe, cena generičkog leka je znatno niža od cene originalnog leka.
Kolumbijski ekonomista Alvao Serda, inače odličan poznavalac farmaceutske branše, kaže da u Kolumbiji upravo ovi generički lekovi čine 30-35 odsto tržišta i proizvode ih uglavnom kompanije čiji je vlasnik država, pa su stoga direktni i veoma moćni konkurenti transnacionalnim farmaceutskim kompanijama.
Serda govori i da u Kolumbiji giganti farmaceutske industrije imaju monopol jer su svoje preparate zaštitili tokom prethodne dve decenije i na osnovu toga veštački povećavaju cene svojim lekovima.
„Istraživanja su pokazala da u Kolumbiji, Ekvadoru i Peruu ima lekova čija je cena čak do 700 odsto veća u odnosu na generičke lekove“, kaže kolumbijski ekonomista.
Prema rezultatima istraživanja, svega negde oko 50 laboratorija ima patente za većinu lekova koji se koriste u svetu, pri čemu su to veoma važni preparati koji često rešavaju pitanje života i smrti. Problem je, ipak, u tome što se farmaceutska branša ne rukovodi medicinskim i humanim porivima, već čistom zaradom.
U Latinskoj Americi „talas tržišnog fundamentalizma“, koji je započet ’80-ih godina prošlog veka, doveo je do nekontrolisanog rasta cena lekova i medicinskih preparata.
„U Ekvadoru i Kolumbiji bio je postignut sporazum da će cene lekova biti regulisane i da će se rukovoditi prosekom cena u sedam regionalnih država čije su ekonomije na sličnom nivou razvoja“, objašnjava Serda.
Čak i uz postojanje takvog sporazuma, „ova politika je još uvek previše slaba i skromna“ da bi mogla da parira „neograničenim mogućnostima političkog lobija farmaceutskih kompanija“, upozorava Alvao Serda.
Pod izgovorom da moraju da ulažu u istraživanja i naučni razvoj, farmaceutske kompanije drastično podižu cene svojih proizvoda. U tom smislu Serda navodi reči predsednika kompanije „Bajer“, koji je izjavio da cilj njegove kompanije nije stvaranje jeftinih lekova za siromašne države, već ostvarivanje ekonomskog rasta i profita.
„Suština problema jeste u tome što se izvođenje naučnih studija oslanja na tržišne mehanizme, profitabilnost i bogaćenje farmakoloških kompanija, a ne zdravstveni sistem i dobrobit većine“, zaključuje kolumbijski stručnjak.
