U proleće 1917. godine Rusija se našla na pragu istorijskog samouništenja, iako se i pored teškog ekonomskog položaja Rusije i teškog stanja na frontu nije činilo da to može da se desi. Nije bilo tako davno kad je u Rusiji uspešno tekla modernizacija, razvijala se ekonomija. Iako je položaj na frontu bio težak, već 1917. godine nazirao se uspešni kraj rata. A nestašica hleba u gradovima nije bila novina.
„Sada znamo da je taj grad (Petrograd) u ratu protiv same Nemačke krotko pristao da živi — ne jednu nedelju, već godinu dana — ne na dve funte hleba dnevno, već na trećinu funte — bez drugih proizvoda, široko dostupnih u februaru ’17. godine i nikakva revolucija se nije pokrenula“, pisao je Aleksandar Solženjicin u svojim „Razmišljanjima o Februarskoj revoluciji“.
Nije narod uništio Rusku Imperiju, to su uradili „februaristi“, bogata, privilegovana vrhuška koja je naterala cara Nikolaja Drugog da abdicira — veliki kneževi, izrođena aristokratija, generali, poslanici Dume, liberali, bankari i industrijalci koji su bili oduševljeni idejama Engleske i Francuske revolucije. Oni su želeli da naprave Rusiju po zapadnom modelu, ugledali su se na Englesku ustavnu monarhiju i Francusku republiku. To su bili ljudi koji su se školovali na Zapadu i za koje je on bio vrhunac civilizacije. Uopšte nisu razmišljali kako sve te zapadne vrednosti mogu da se primene na Rusiju sa njenim specifičnostima. S obzirom na situaciju u zemlji, nije im bilo teško da usmere uzavrelu energiju narodnih masa u „potrebnom pravcu“.
„To što se desilo u februaru 1917. godine bio je rezultat malih zavera u kojima su učestvovali neki članovi carske porodice, deo aristokratije, oficiri, generali, leve i ultraleve partije. Naravno, nisu svi imali iste interese, ali se sve to desilo u pozadini tri godine svetskog rata koje su bile teške za Rusiju, kao što su bile i za Francusku, Englesku i Nemačku. I u francuskoj vojsci je 1917. godine bio ustanak. Takav umor bio je i u Rusiji, gde je sve to poprimilo još veće razmere zbog veličine zemlje i njene klime“, rekao je za Sputnjik poznati francuski istoričar Aleksandar Ževakof, autor knjige „Građanski rat u Rusiji“.
Liberalno-demokratski Petrograd je defakto izgubio kontrolu nad zemljom. Rusije se nisu odrekle samo nacionalne pokrajine već i regioni unutar same Rusije — kozačke autonomije. Šaka nacionalista je pretendovala na vlast u Kijevu i Malorusiji. Pojavila se autonomija u Sibiru. Mnogi susedi, otvoreni neprijatelji i „saveznici“ počeli su da dele i zauzimaju ruske teritorije. Između ostalih, finski nacionalisti su maštali o „Velikoj Finskoj“ sa uključivanjem ruske Karelije, Koljskog poluostrva i, ako sreća posluži, teritorije sve do Severnog Urala u svoj sastav.
„Godine 1917. došlo je do podele zona uticaja između Pariza i Londona na teritorijama koje se nalaze na jugu onoga što se danas naziva Ukrajinom, Krim, na kozačke zemlje i na Kavkaz, koje su se od februara 1917. godine smatrale nezavisnim ili su dobile nezavisnost. Podsetimo se da je Ukrajina dobila nezavisnost po odluci Privremene vlade. Francuzi i Britanci su iskoristili nastalu situaciju. Oni nisu želeli da se Rusija raspadne, ali su želeli da budu njeni pokrovitelji“, dodao je francuski istoričar.
I Amerikanci su, kao i Francuzi i Britanci, smatrali da će Privremena vlada omogućiti pouzdanije ekonomsko i finansijsko partnerstvo nego carska vlast.
„Amerikanci su predložili Kerenskom (Aleksandar Kerenski — predsednik Vlade) da pošalju u Rusiju stručnjake koji bi popravili Transsibirsku železnicu. Kerenski je prihvatio predlog na leto 1917. godine. Kasnije je to odigralo svoju ulogu u građanskom ratu, jer su Amerikanci držali transsibirsku magistralu“, smatra Ževakof.
Amerikanci su nakon Oktobarske revolucije ušli u Sibir sa 9.000 vojnika i 3.000 inženjera koji je trebalo da poprave transsibirsku magistralu, koja je omogućavala da se kontroliše čitav Sibir. Osim njih, o Sibiru je maštao i Japan.
Do jeseni 1917. godine, liberalno-buržoaska Privremena vlada dovela je zemlju do katastrofe. Oružane snage su se raspale pre Oktobarske revolucije i dolaska boljševika i nisu mogle da nastave borbe. Nemačku vojsku više niko nije mogao da zaustavi. Finansije i ekonomija su bili dezorganizovani, počeli su problemi sa snabdevanjem gradova. Seljaci koji su samo priznavali vlast cara i vojske, a videvši da to više ne postoji, počeli su da zauzimaju objekte aristokratije.
I tada se pojavljuju boljševici. Do leta 1917. godine oni se nisu smatrali ozbiljnom političkom silom. Oni su u revoluciji 1905. godine bili uništeni, podeljeni na različite socijalističke pravce i prešli su u ilegalu, dok su lideri pobegli u inostranstvo ili poslati u Sibir. Sam Lenjin je pesimistički govorio da on neće doživeti revoluciju u Rusiji. Međutim u jesen 1917. godine njihova popularnost je rasla jer su imali jasan program koji su razumele narodne mase. Vlast je u tom periodu mogla da preuzme svaka politička sila koja bi pokazala političku volju. Zato nije ni bilo ozbiljnih sukoba, oni su jednostavno preuzeli vlast. Niko nije imao želju da proliva krv za liberalnu ideologiju. Kako se kasnije pokazalo, upravo su boljševici sprečili brisanje Rusije sa karte sveta.
