Sve je počelo zbog hleba. Zbog problema sa snabdevanjem hrane u Petrogradu su počeli neredi. Hleba u gradu je bilo, ali sistem raspodele praktično nije radio — ispred pekara su bili veliki redovi. Gnevni građani su nekad razbijali izloge, ali svi ti slučajevi, iako su stvarali nervoznu atmosferu u gradu, nisu ličili na revoluciju.
Osmog marta žene su izašle na ulice. U petrogradskim fabrikama je tada radilo 50.000 žena (u samom gradu je živelo oko milion ljudi). Podržale su ih i žene vojnika koje su se umorile čekajući povratak muževa sa fronta. Po čitavom gradu su se od samog jutra 8. marta održavali ženski mitinzi, a one su tražile hleb, pristojne uslove za rad i okončanje rata.
Najviše su protestovale žene koje su morale da hrane decu.
„Revoluciju su započele gladne žene i gladna deca, tražeći hleb. Oni su počeli sa demoliranjem tramvajskih vagona i malih prodavnica. Tek nakon toga ženama su se pridružili radnici i političari i svi zajedno su poželeli da promene državno uređenje“, opisao je ove događaje sociolog Pitirim Sorokin.
Nakon toga je krenula lančana reakcija. U gradu je niz preduzeća prestao sa radom i na ulicu, oduševljeni uspehom ženskih demonstracija, izašli su muškarci. Nedelju dana kasnije monarhija je bila uništena.
Na smrznutim ulicama Petrograda vojnici su odbili naređenje da pucaju — pred njima su stajale žene. Dojučerašnji seljaci nisu razumeli zašto treba da pucaju u njih. Kako da otvore vatru na radnice koje u rukama nisu imale nikakvo oružje, čak ni kamen? Vojnici su spustili oružje, da bi ga odmah nakon toga ponovo podigli, ovog puta na komandante.
Sa tim događajem je počela Februarska revolucija.
Proslava 8. marta
Početkom 20. veka ton svetskoj politici davali su socijalisti. Najmoćniji pokret iz socijalističkih pokreta — socijaldemokratski — već je imao uticajne frakcije u parlamentima zemalja kao što su Francuska i Nemačka. Socijaldemokratija koju su stvorili Karl Marks i Fridrih Engels postala je međunarodna pojava.
Od 1911. godine do početka Prvog svetskog rata nemačke socijaldemokrate (žene u Nemačkoj — Klara Cetin i Roza Luksenburg) obeležavali su Međunarodni dan žena. Praznik je imao jasnu političku obojenost: socijalisti i njihove pristalice su organizovali mitinge i marševe pod političkim parolama.
Datum praznika nije bio tačno utvrđen, tokom nekoliko godina on se proslavljao na različite datume.
Poslednji jedinstveni Međunarodni dan žena obeležen je 1914. godine. Nakon toga su progovorile puške i više nikome nije bilo do praznika. Jedni socijaldemokrati su glasali za vojne kredite, drugi su se okupljali na konferenciji i tražili „prerastanje imperijalističkog rata u građanski“.
Tokom ratnih godina položaj žena u ruskom društvu se jako promenio. Zbog masovne mobilizacije muškaraca, sve više stručnih profesija su preuzimale žene.
Na primer, pojavile su se žene-kondukteri u javnom prevozu. Međutim, zajedno sa pravima lepši pol je dobio i obaveze. Zamenivši muškarce koji su otišli na front, žene su postale glave porodice. Zato su one sve više osećale nepravednost, jer je i ekonomska situacija u zemlji zavisila od njih, a umesto priznanja dobile su beskonačni rast cena i deficit najosnovnije robe.
Nakon Oktobarske revolucije Lenjin je 8. mart proglasio za državni praznik i tokom sovjetskog perioda na taj datum se proslavljalo „herojstvo radnica“.
