Znači li to da su NATO-u dani odbrojani, ili pak ovaj pakt, koji poslednjih meseci gomila trupe na granicama Rusije, baš sada postaje još opasniji po čitav svet nego što je to bio do sada?
Zašto Amerika povećava svoj vojni budžet? Zašto, s druge strane, američki ministar odbrane istovremeno preti svojim evropskim saveznicima? Zašto Donald Tramp još nije odobrio ulazak Crne Gore u NATO, i šta mu s tim u vezi preporučuje Mark Enton, njegov savetnik za strateška pitanja i član Nacionalnog saveta za bezbednost? Da li je moguća trajna neutralnost balkanskih država, Ukrajine i Gruzije, kakvu predlaže uticajni Brukings institut iz Vašingtona kao način da se spreči dalja antagonizacija Rusije?
O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ govorili politikolog Aleksandar Pavić i novinar Politike Bojan Bilbija.
Zapadne elite, temeljno uznemirene Trampovom ocenom o zastarelosti NATO-a, koja i dalje odzvanja tamošnjim analizama i pokušajima da se predvidi buduća politika novog stanara Bele kuće, ovih su dana dobile priliku za izvesno olakšanje, pošto je američki predsednik, u svom prvom obraćanju Kongresu SAD, poručio da „snažno podržava NATO“.
Ima li protivrečja u ovim dvama stavovima? Zašto je došlo do promene retorike?
„Izraženi stavovi još uvek nisu protivrečni zato što se vidi da Tramp vodi ozbiljnu unutrašnju bitku protiv ’duboke države‘, te globalističke hidre čiji je NATO možda i najvažniji deo“, kaže Aleksandar Pavić. „On je možda procenio da ne može istovremeno da se protiv nje bori na svim frontovima, pa je sada malo spustio retoriku u pogledu NATO-a… Ukidanje organizacije kao što je NATO, u svakom slučaju, ne može da se dogodi preko noći.“
Razrađujući Trampovu tezu o zastarelosti NATO-a, koju inače podržava, osnivač čuvenog „Statfora“ Džordž Fridman u jednom nedavnom tekstu navodi da se „ne može tvrditi da NATO služi američkim interesima još od 1991“, dakle od raspada Sovjetskog Saveza, i da, s američke tačke gledišta, „vojna alijansa s regionom u kome je veliki ratni sukob malo verovatan, nema mnogo smisla“.
Ako NATO ne služi američkim interesima — u smislu tamošnjeg naroda i države — čijim interesima služi? Globalne neoliberalne elite, takozvane „partije Davosa“, kako je često nazivaju?
„Prilično je očigledno da interesima američkog naroda NATO ne služi, s obzirom na to da i NATO i,uopšte taj vojno-bezbednosno-politički intervencionizam, veoma mnogo koštaju američke poreske obveznike, a država im je za to vreme dospela u veoma loše stanje“, ocenjuje Bojan Bilbija, ukazujući, međutim, da je „moguće i da Tramp nije ozbiljno mislio kada je rekao da je NATO zastareo, jer, da misli ozbiljno, ne bi američkim poreskim obveznicima oduzeo još nekoliko desetina milijardi dolara kako bi još povećao vojni budžet… Kada je rekao da je NATO zastareo, on time nije rekao da ga treba ukinuti, već naprotiv, da ga treba modernizovati, tako što će se ojačati, promeniti neke stvari u njegovoj strukturi, osavremeniti njegova uloga.“
Nasuprot tome, ukazuje Pavić, „debata o NATO-u se jeste otvorila, i mislim da se Tramp nije šalio (kada je govorio o njegovoj zastarelosti). Da se šalio, ne bi postojao toliki otpor prema njemu, pogotovo od strane onih koji su i te kakvi zagovornici NATO-a. Mislim da nije fingirano to što se čitava ’duboka država‘ podigla protiv Trampa… Zbog toga, on mora da pridobije neko od tzv. ministarstava sile, jer je krenuo i u obračun s obaveštajnim službama“, a to postiže povećavanjem vojnog budžeta i okružujući se vojnicima na važnim položajima.
Povećanje vojnog budžeta (za čak 54 milijarde dolara) propraćeno je, podseća naš sagovornik, smanjenjem budžeta Stejt departmenta od čak 37 odsto — a to bi moglo da ide u prilog obećanju da će američkog intervencionizma u svetu biti manje nego do sada.
Sadašnja situacija, međutim, ne sluti na dobro. Poslednje trenutke vladavine Baraka Obame obeležilo je stacioniranje NATO trupa na istoku Evrope, na zapadnim granicama Rusije. Koji je cilj ovog poteza, postavlja se pitanje, budući da je potpuno jasno da Rusiji ne pada na kraj pameti da napadne Poljsku ili baltičke države, a i da je broj NATO vojnika koji su sada tu dovedeni isuviše mali da bi predstavljao ozbiljan faktor, u vojnom smislu, u slučaju napada.
„NATO kaže da je to odgovor na vojnu pretnju koja dolazi sa istoka, iz Rusije, ali cilj ovog poteza jeste trajno stacioniranje NATO trupa u baltičkim državama i na Balkanu, u Rumuniji i Bugarskoj,“ objašnjava Bojan Bilbija. „Dolaskom NATO trupa na ruske granice stvara se veoma eksplozivna situacija… A krajnji cilj svakako da jeste povećanje napetosti između Zapada i Rusije, koji će onemogućiti njihovo zbližavanje.“
Kako će se na budućnost NATO-a odraziti zahtevi Vašingtona svojim partnerima da povećaju vojne izdatke na famozna dva odsto svojih državnih budžeta?
„Ako Tramp zaista misli da se izvuče iz obaveza prema NATO-u“, smatra Pavić, „ovo je najbolji način da dobije razlog da to i učini. Naravno, postoji opasnost da će ga svi poslušati i povećati svoje vojne izdatke na tražena dva odsto budžeta, ali u sadašnjoj ekonomskoj situaciji, to je skoro nemoguće.“
Ovakvoj proceni u prilog idu reakcije iz Nemačke. Zigmar Gabrijel, nemački šef diplomatije, izjavio da ne zna gde Nemačka može da nađe 25 milijardi evra za zahtevano povećanje vojnog budžeta, a kancelarka Angela Merkel, na sličan način, kaže da će Nemačka povećati svoj vojni budžet kao što se od nje traži, ali, po sopstvenom rasporedu…
S tim u vezi, prilikom svoje prve posete centrali NATO-a, sekretar za odbranu SAD Džejms Matis pripretio je da će Amerika „umanjiti svoju posvećenost alijansi“ ako Evropljani ne povećaju izdatke za odbranu.
Međutim, ukazuje Bojan Bilbija, „Matis je rekao i da s Rusijom treba razgovarati s pozicija sile… To su te kontradiktorne poruke koje se šalju iz Vašingtona, i teško je protumačiti koja je, od izgovorenih, ona prava poruka… Ali retoriku na stranu, mi danas vidimo da je u toku militarizacija, i da su danas NATO trupe stigle na granicu Rusije. To je ključna činjenica“.
Kako će se dileme o preoblikovanju NATO-a odraziti na njegova dalja proširenja, pre svega na Crnu Goru? Ovo pitanje prošlo je kroz nadležni odbor Senata, pristalice ulaska Crne Gore u NATO imaju ubedljivu većinu i u samom Senatu — 99 prema 1 ili 98 prema 2, kako se navodi — ali, da bi se uopšte glasalo s ovako predvidivim ishodom, Donald Tramp ovaj predlog treba da uputi na glasanje u Senat, a on to još nije učinio. Mark Enton, njegov savetnik za strateška pitanja, javno se pita da li je, uopšte, u američkom strateškom interesu dalje širenje NATO-a i prolivanje američke krvi za neka udaljena mesta. Da li je zamislivo da SAD ne dozvole ulazak Crne Gore u NATO?
„Zamislivo je da SAD na kraju ipak ne dozvole ulazak Crne Gore u NATO“, navodi Aleksandar Pavić. „Ali to će zavisiti od odnosa snaga u samoj Americi, i ishoda ove velike političke borbe koja se očigledno vodi… Pitanje je i da li će Crna Gora biti smatrana dovoljno važnom da se baš tu povuče nekakva crvena linija.“
Rusija je tu crvenu liniju povukla, saopštivši da se protivi ulasku Crne Gore u NATO…
„Rusija mora da se ponaša kao da i dalje ima posla s Barakom Obamom“, kaže Pavić, primećujući ipak da je Moskva namerno ublažila retoriku, „kako ne bi upropastila tu malu šansu da Tramp ozbiljno misli (kada govori o popravljanju odnosa s Rusijom i slabljenju uloge NATO-a) i da može da sprovede to što misli, a to je upravo ono što globalisti i žele“.
On ističe i da Tramp još nema punu kontrolu u SAD — proces imenovanja zvaničnika njegove administracije teče jako sporo, zbog opstrukcija s kojima se suočava u Kongresu — a „NATO se za to vreme ponaša kao da je Obama i dalje na vlasti. To je, na neki način, otuđeni centar moći, koji i na našim prostorima podiže temperaturu, upravo u Crnoj Gori — optužbe za navodni pokušaj držanog udara — i u Makedoniji, gde se generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg direktno umešao u izborni proces, zahtevajući od predsednika Đorđa Ivanova da Zoranu Zaevu dâ mandat“.
U sred ovog podizanja temperature — treba i to primetiti — s one strane Atlantika pojavljuju se i kudikamo razumnije inicijative, poput one koju je ovih dana u „Vol strit džornalu“ izneo Majkl O’Henlon, stariji saradnik uticajnog Brukings instituta iz Vašingtona. Reč je o predlogu „alternative širenju NATO-a koji ne bi antagonizovao Rusiju“, u suštini, o zajedničkoj garanciji trajne neutralnosti koju bi Rusija i Zapad pružili Balkanu, Ukrajini i Gruziji.
Podsećajući da je „velikodušnu ideju“ o „nedeljivoj zoni bezbednosti od Vankuvera do Vladivostoka“ Rusija iznela još pre desetak godina — koja se u osnovi ne razlikuje mnogo od spomenute O’Hanlonove inicijative — Bojan Bilbija ukazuje da bi „umesto toga moglo da se dogodi da se stvori zajednička zona bezbednosti od Lisabona do Vladivostoka, koja bi Ameriku isključivala… Ukoliko SAD nastave s dosadašnjom politikom, to bi vrlo lako moglo da im se dogodi, a globalistički krugovi u Americi pokušavaju da zaoštre situaciju kako bi se sprečila bilo kakva mogućnost pronalaženja rešenja koje ne bi bilo NATO-centrično, kakva su današnja“.
Na kraju, kakva je budućnost NATO-a? Od čega će to najviše zavisiti?
„Budućnost NATO-a najviše će zavisiti od Vašingtona i borbe koja se tamo vodi“, ocenjuje Aleksandar Pavić, sasvim na tragu predviđanja generalnog sekretara NATO-a Andersa fog Rasmusena: „Ako SAD ne održe svoju posvećenost, NATO je mrtav.“ Ipak, zaključio je on samouvereno: „Zbog tog razloga, ne verujem da će (nova američka administracija) ostvariti svoje pretnje.“
