Izgleda da smo, ipak, stvarno pobedili NATO!
Vest je, naime, da je „Beograd znao sve poteze NATO-a 1999.“ i potiče od Herberta Rejmonda Makmastera, novog savetnika za nacionalnu bezbednost američkog predsednika Donalda Trampa, koji se u nekim pređašnjim analizama bavio i agresijom na SR Jugoslaviju.
„Srbi su evakuisali objekte čim su se našli na listi meta“, naveo je Makmaster koji veruje da je Jugoslavija imala špijune u NATO redovima, ali i doušnike koji su bili u blizini baze Avijano u Italiji, pa su javljali kada avioni poleću.
Zbog svega toga, dodaje ovaj zvaničnik, NATO akcija je bila neuspešna, a za 78 dana uništeno je manje od pet odsto borbenih sistema Jugoslavije, dok su razmere neuspeha postale vidljive tek posle završetka akcije.
Svedočenje iz prve ruke
Tadašnji ratni načelnik bezbednosti Prištinskog korpusa general Momir Stojanović kaže za Sputnjik da je Makmaster najverovatnije mislio baš na male učinke NATO-a u odnosu na količinu izbačenih ubojnih sredstava.
Pre svega se radilo o snalažljivosti komandnog kadra predstavnika obaveštajno-bezbednosnog sistema, tvrdi Stojanović, nego što su pripadnici obaveštajno-bezbednosnog sistema SRJ bili dobro pozicionirani, indsajderski ubačeni i da su znali da planove i namere štaba NATO-a u Briselu.
Stojanović za Sputnjik to ilustruje podsećanjem da je posle oktobarskog sporazuma Milošević—Holbruk 1998. na Kosovo došla misija OEBS-a koja je, kako kaže, imala zadatak da konsoliduje terorističke štabove i da ih pripremi za Račak i kasnije za otvorenu NATO agresiju.
Prilikom povlačenja misije OEBS-a na teritoriju Albanije, svedoči Stojanović, ostavili su veći broj satelitskih telefona preko kojih su komandanti terorističkih štabova održavali vezu sa predstavnicima vlade Albanije, preko njih sa Briselom i satelitskom vezom svake večeri u 20 časova ih slali komandi NATO-a u Briselu. Tako su planirali ciljeve za sutrašnje bombardovanje.
„Uspeli smo da dođemo u posed jednog satelitskog telefona i preko njega smo presretali sve veze između terorističkih štabova na Kosmetu i štabova na severu Albanije“, priča Stojanović za Sputnjik.
Potom su te komunikacije prevođene sa albanskog, dodaje Stojanović, i davane su instrukcije komandantima da pomeraju jedinice sa položaja koji su bili otkriveni i javljeni NATO.
Vazdušni napadi su sutradan bili u prazno, ističe Stojanović, jer su gađani ciljevi na kojima nije bilo vojske. Pravljene su, precizira, i makete, lažni mostovi i sve u svemu pokazana je visoka snalažljivost.
Bumerang NATO-u iznutra
Izjava visokog američkog zvaničnika i njegovo iznenađenje da je NATO bio na neki način nasamaren tokom agresije na SRJ jer je pucao u prazno, prema mišljenju iskusnog diplomate Vladislava Jovanovića posledica je ne samo dobre organizacije i aktivnosti srpskih službi nego i bumeranga koji je NATO dobio od javnosti svojih članica.
Ta propaganda koja nije birala sredstva niti krajnju tačku dometa, dodaje Jovanović za Sputnjik, bila je kontraproduktivna u mnogo vidova i probudila je savest kod pojedinaca i nekih slojeva zapadnih društava koji su se sami ponudili da pomognu Srbiji.
S druge strane. vojni analitičar Aleksandar Radić je mišljenja da su tumačenja kojima se u priličnoj meri precenjuje mogućnost odbrambenih snaga u vreme NATO agresije zasnovana na nečemu što je potpuno prirodno posle svakog rata. Odnosno, pojašnjava Radić, onaj ko vas je napao, sve što nije ostvario kasnije pravda time što je protivnik bio mnogo jači nego što se očekivalo.
„Kao svedok tih vremena rekao bih da se kod nas postupalo u priličnoj meri po inerciji i da upravo mnoge procene koje su nas koštale mnogo tehnike pre svega, nisu čak zasnovane na kvalitatnivim informacijama i iskustvima iz prošlih ratova“, tvrdi Radić za Sputnjik.
Zato analiza sukoba iz 1999, prema njegovom mišljenju, kad je reč o obaveštajnom radu, treba da se jako obazrivo koristi. Treba ipak poći od procene, sugeriše on, da kad ste u poziciji da imate mali sistem, jako je teško obaveštajno delovati prema velikim sistemima i pronaći dovoljno ljudskih i materijalnih resursa.
Međutim, general Stojanović tvrdi da su gubici bili minimalni i da se NATO komanda iznenadila prilikom povlačenja vojske sa Kosova, koliko je bilo malo uništenja. Stojanović to najviše pravda nepodeljenim entuzijazmom pripadnike vojske.
Ako se sutra zarati…
„Verovatno da se još jedan deo tih službi prekonsolidovao, ali ne verujem da je to mogao do kraja s obzirom na veliku dozu nadzora koji zapadne sile imaju nad nama od dvehiljadite godine naovamo“, konstatuje za Sputnjik Vladislav Jovanović, poredeći ondašnje i današnje stanje obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi.
„Jedna od tih službi vezana za ministarstvo spoljnih poslova je nestala pre desetak godina i posledica toga je da smo se lišili usluga koje se mogu dobiti samo u kontaktima sa strancima širom zemljine kugle“, ukazuje Jovanović na manjkavost.
Srbija je u ovom momentu, i prema mišljenju Aleksandra Radića, u mnogo lošijoj poziciji nego što je bila 1999. godine, zato što se u međuvremenu odrekla službe za informacije i dokumentaciju kao obaveštajne službe koja deluje u okviru ministarstva spoljnih poslova koje je potpuno prirodno potrebno jednoj zemlji.
„Cenim da mala država ima potrebu za mnogo jačim, agresivnijim obaveštajnim radom, za angažovanjem mnogo više ljudi i potencijala u odnosu na srazmere dimenzija bezbednosnog sistema u odnosu na velike države, zato što je Srbiji informacija potrebna“, posebno naglašava Radić.
Ne treba idealizovati vreme one velike SFRJ Jugoslavije, dodaje on, iako je tada sistem bio mnogo razgranatiji, ambasade bile vrlo vredne u tim poslovima, pa je to, kako kaže, davalo veliku šansu.
Međutim, s druge strane, podseća Radić, neke od najvećih kriza poput one u Mađarskoj 1956. i Čehoslovačkoj 1968. došle su iznenada i nisu na vreme bile propraćene procenama obaveštajnih organa.
Jedna od redovnih aktivnosti svake države, podvlači Vladislav Jovanović, jeste da se štiti od drugih i istovremeno da dođe u posed podataka od drugih koji bi im pomogli da lakše vode svoju politiku prema njima.
„I ovakvi kakvi smo, bolji smo nego što smo bili pre deset ili penaest godina. Međutim, da bi neka zemlja mogla da dejstvuje u punom smislu svojih interesa, ona mora da bude suverena i nezavisna. To mi još potpuno nismo, iako nastojimo da se tom cilju približimo“, zaključuje Jovanović.
