Autor nemačkog izdanja smatra da od trenutka završetka Hladnog rata Alijansa preživljava ozbiljnu krizu identiteta. On naglašava da je nakon raspada organizacije Varšavskog dogovora blok postao „relikt prošlosti“. Pritom, svojevremeno raspuštanje NATO-a je moglo da bude najveći doprinos zapadnih zemalja svetu.
„Jedini put u istoriji smo imali šansu da počnemo sveopšte razoružavanje, sveobuhvatnu demilitarizaciju“, smatra Rajman. Ipak, NATO je odbacio „miran način“ — to potvrđuju cifre: na strani Alijanse je 60 odsto svih vojnih rashoda u svetu.
Autor se dotiče pitanja proširenja NATO-a na istok. Po njegovom mišljenju, ono „nikako nije povezano sa zaštitom demokratije i liberalnih vrednosti“ i ima agresivni karakter. Rajman podseća na obećanje bivšeg ministra inostranih poslova Nemačke Hansa Fridriha Genšera i državnog sekretara SAD Džejmsa Bejkera koje su dali sovjetskom rukovodstvu. Političari su uveravali Gorbačova i Ševernadzea da NATO „neće ići na istok“. Krajem ‘90-ih je postalo jasno da je usmeni dogovor trebalo staviti na papir.
Rajman smatra da Alijansa namerno traži povod za zaoštravanje odnosa sa Rusijom. Vojna saradnja NATO-a i Gruzije i Ukrajine, ako i uvlačenje u orbitu uticaja bloka balkanskih država izaziva prirodnu zabrinutost ruskih vlasti. Pritom, ekspanzivna strategija Alijanse nikako nije povezana sa zaštitom „ljudskih prava“ i „građanskih sloboda“. Autor naglašava da se u slučaju sa Balkanom radi pre svega o uspostavljanju hegemonije bloka u sredozemnom regionu.
U zaključku kolumnista skreće pažnju na „agresivnu prirodu“ alijanse. Pritom, u skladu sa poveljom Alijanse — Severnoatlantski dogovor iz 1949. godine — zemlje-članice obavezane su velikim sposobnostima jačanja međunarodnog mira i bezbednosti.
