Koliko god se veterani domovinskog rata u Hrvatskoj, tamošnji javni servis i desničarske organizacije trudili da falsifikuju devedesete i naraštajima predstave svoje „časne bojovnike“, vest da niko od hrvatskih glumaca neće da glumi srpske snage, odnosno „četnike“ — može film i seriju „General“ kojom peru simbola operacije „Oluja“ Antu Gotovinu, učiniti surovo realnim.
Nema Srba u Hrvatskoj, a nema ih ni u filmu i seriji. Dakle, Hrvatska je etnički čista.
Ausvajs veća mudraca
Svesni verovatnoće razvoja događaja koja im baš i ne ide naruku, veterani su brže-bolje poručili saborcima da se jave na audiciju za statiste.
„Ne smatram nikakvim problemom da neko glumi četnika jer su i negativci deo filma…“
Na onoliko nivoa koliko je citirana rečenica jednog od veterana nesuvisla i jadna, isto toliko civilizacijski poraznih činjenica obznanjuje. A šta bi bilo da taj isti nesretnik vidi problem da neko glumi Srbina iz Krajine?
Otkad je to Hrvatska od republike postala srednjevekovna despotija u kojoj veterani predstavljaju veće mudraca? Šta ako nekome od njih padne na pamet da izjavi: „’Smoki‘ je štetan po zdravlje hrvatskog pučanstva“ i vaskolika Hrvatska ne sme da jede ovaj čuveni brend?
Proustaška autodestruktivnost
Stevo Žigon, najpoznatiji „domaći Nemac“, u grobu se prevrće. Nemoguće je i zamisliti da njemu neki od komunističkih posleratnih komesara i narodnih heroja zabrani ili dozvoli, sasvim svejedno, da glumi nacističke oficire. Revolucionarni poredak je, koliko god bio deevolucionarni, morao biti očuvan.
Proustaški spavači pak sebi samima pucaju u kolena. „Općenita autodestruktivnost“, nesvojstvena ocu im nacije Tuđmanu.
Pritom, oficiri koje je vraški dobro glumio Žigon, činili su istinsko zlo na prostorima bivše Jugoslavije, a Srbi su na prostoru Socijalističke Hrvatske bili konstitutivni narod koji je na traktorima, go i bos, proteran u „legitimnoj vojnoj akciji“.
Nedavno je glumac Oleg Taktarov, šampion UFC u teškoj kategoriji odbio ulogu Rusa koji ubija civile u ukrajinskom selu u holivudskom filmu o Donbasu. Onomad je i glumac Nebojša Glogovac prvo pozvan, a potom „učtivo“ opozvan od producenata filma Andželine Džoli „U zemlji krvi i meda“, pošto je želeo da vidi scenario jer „nikako ne bih voleo da igram u priči u kojoj je samo jedan narod kriv i lud i krvoločan, a svi drugi divni i male mace, bez obzira na to o kojem je narodu reč“.
I Glogovac i Taktarov su uloge, ma koliko da im je to (zaličilo na) posao, odbili zbog istine. Dovoljno su obojica odrasli i iskusni da prepoznaju šta je film, a šta propaganda.
Istorija koja se nije desila
Zato još više čudi da domoljubi — u propagandi koja glorifikuje etničko čišćenje i ponovo uspostavlja neke, nadali smo se, zaboravljene principe, a za veterane istinske vrednosti — odbijaju učešće.
Film, nažalost, ne donosi istinu, već novohrvatsku istinu, te bi logično bilo da, svi k’o jedan, pohrle u statiste. Pa i da odvoje koju kunu za istoriju koja se nije desila.
Biće da je u pitanju strah. Najbolje se zarađuje na njegovoj prodaji, jer uvek uz propagandu idu i etikete.
Kao što je u Srbiji jedna od najružnijih uvreda reći nekom da je ustaša, tako je u Hrvatskoj svako ko ne misli kao Jure, Boban, Franjo… odmah četnik. Pa ti idi na posao, u bistro ili kino.
Zašto bi neki tamo pristojan Hrvat — a takvih je, istinski verujemo, puno — iskušavao sreću da ga svakog ponedeljka (jer udarne serije u Srbiji i Hrvatskoj idu vikendom) neko prepozna na ulici i „hitne u zrak“?
Ne treba mu takav luksuz.
A kad budu gledali film o Gotovini, svaki od onih 250.000 prognanih će osetiti tup bol samo zbog fotografije izbegličke kolone koja ide ka Srbiji. A kad navrnu ostala sećanja…
