„Faruk, dođi i mesec dana živi u Mrčajevcima, i ti ćeš je otpevati“, rekao je Miroslav Ilić nesuđenom organizatoru njegovog koncerta u sarajevskoj „Skenderiji“ Faruku Drini. Koncert planiran za 18. februar otkazan je zbog pesme „Morem plovi jedna mala barka“, koju je pevač izveo pre pet godina na „Kupusijadi“ u Mrčajevcima.
Veštačko izazivanje kijameta
Ako se može verovati medijima koji je prenose, Ilićeva konstatacija je suština suštine.
Voleli bi ti ljudi, Srbi, da nisu morali da se brane, da nije bilo ratova, da osvajači nisu dolazili, da kralj nije morao da beži i tako sačuva živu glavu… Zato pomenuta pesma nije veličanje razbojništava iz ratova devedesetih, već krik slobode nastao 50 godina ranije, a (nažalost) zapaćen mnogo vekova pre.
Pesma je, prema mnogim kazivanjima, čak nastala u nemačkim logorima za vreme Drugog svetskog rata u kome su i četnici bili pokret otpora. No, i da nije, njena simbolika predstavlja sudbinu (nafaku) naroda željnog mira. Uostalom, kome će da se obrati majka kralja Petra osim đeneralu kraljevske vojske u otadžbini.
Svakako, volela bi i raja iz Sarajeva da je umesto metaka i granata čula i videla fijukanje fudbalske lopte na utakmici Želje i Zvezde, na primer. Da su umesto austrougarske i onih čizmi nad glavom vekovima imali golubove, da im je sve bilo kao za vreme Olimpijade 1984…
Međutim, i Sarajlijama je rat nafaka (sudbina). Uprkos tome, i oni vole dobru pesmu, merak, pa i da padnu u sevdah.
Sa Miroslavom ima sevdaha, a vala ima i onoliko meraka. Sve ostalo je veštačko izazivanje kijameta (nevremena, pometnje — treba li prevoditi). Zato ovaj čovek-raja nije isto što i sejmen. On peva pesme, ali nije naoružan.
Miroslav Ilić je kao koka-kola, užički kajmak, njeguški pršut, sarajevski ćevap, slavonski kulen, vojvođanska štrudla… Ne želimo da kažemo da je bulbul (slavuj) roba široke potrošnje, već poređenja navodimo zbog vrhunskog kvaliteta i velike prepoznatljivosti.
Naime, ovaj seljak iz Mrčajevaca, kako prečesto sam za sebe sa ponosom kaže, vremenom je postao kao kaladont. Ta robna marka sinonim je za sve robne marke zubnih pasti. Taj pevač (gotovo da) je sinonim za jedan narod.
Slavuj pušku ne nosi
Šumadija je Srbija. Miroslav je Šumadija. Ko ne razume Miroslava, ne razume ni Srbiju. Ne razume ni Sarajlije. Taj, držite nas za reč, uopšte i ne želi da razume.
Miroslav — za razliku od pobrojanih brendova čija je receptura najstrože čuvana tajna — je pročitana knjiga. Ne, ova činjenica ne znači da je on svoje otpevao, već da može da peva i „Devojku iz grada“, i „Hej godine mlade, hej godine lude“, ali i „Nema te više Alija“, „Poljem se širi miris ljiljana“, pa i „Poslednju ružu Hrvatske“ ili čak „Sude mi“ i biće Miroslav. I biće prihvaćen.
Da nekim čudom karte za koncert niko nije kupovao, da nema onih koji žele da uživaju uz njegovo izvođenje pesama, onda bi naša teza bila pogrešna.
Pa nije Miroslav pre pet godina postao to što jeste. On je bio isti i kad je pre sedam godina pevao u pomenutoj „Skenderiji“ sa Halidom Bešlićem i Harisom Džinovićem na koncertu „Tri kralja“. Pevao je, tako nam Boga i Alaha, i u Zagrebačkoj „Areni“, ali i u brojnim klubovima širom Hrvatske. I pevaće.
Kol‘ko košta pesma ta…
Kao što je u Beogradu pevala Tereza Kesovija, ona ista koja je kritikovala njene hrvatske kolege „koje pevaju četnicima“. Ili kao što je pevao Dino Merlin, kao što se napevao Dino Merlin, koji je pre onoliko punih „Sava centara“ i „Arena“ isto toliko puta davao reč da neće pevati u Beogradu.
Pevali su, i Kesovija i Merlin, jer je imalo dovoljno onih koji su želeli da kupe karte. I trebalo je da pevaju. Ma šta o tome mislili navijači Hajduka iz Splita ili navijači Rada iz Beograda.
Pesma, kao i novac, nema naciju. Dabome, ako ne govorimo o Marku Perkoviću Tompsonu. To nije pesma, to je poklič. Uz pokliče se gine. Uz pokliče neki ljudi ubijaju neke druge ljude, jer su ih na to naterali ili nagovorili neki treći ljudi.
Ovde je jedan čovek želeo da peva raji. Raja je želela da meraklija uz jednog čoveka. Neki treći su to sve napumpali kao da je Miroslav pucao na Sarajlije ili ubio srpskog svata.
Pre početka rata u Bosni i Hercegovini u sarajevskoj „Zetri“ je 1991. održan veliki koncert za mir. Nije, nažalost, pomoglo.
Danas Miroslav svakako tamo ne bi pevao „Morem plovi…“, da koncert nije otkazan. Međutim, možda je, hipotetički, baš trebalo i to da peva. Bila bi to slobodarska Šumadija u Skenderiji. Kao što je svaki koncert Halida Bešlića bosanska duša u Srbiji.
